Prošlo je više od dve nedelje otkako je Novi Sad postao mesto tragedije i srama.
Više od dve nedelje od trenutka kad su pod tonama betona, pod ruševinama sveže rekonstruisane zgrade koju su nam prodavali kao simbol napretka, reformi i uspeha vlasti, život izgubili naši sugrađani, nečiji roditelji, deca, braća i sestre, momci i devojke, učenici, drugovi, ljudi. Prošlo je više od dve nedelje, a pitanja i dalje stoje. Ko je kriv? Ko će odgovarati? Kad će se pravda dogoditi? Institucije ćute, vlast bira da vređa one koji postavljaju pitanja, a zaborav postaje njihova strategija.
Premijer je pre sedam dana obećao ostavke. Rekao je da će do kraja prošle nedelje biti jasno ko nosi odgovornost. Nedelja je prošla, a ostavki nema. Tužilaštvo, koje je najavljeno kao ključni faktor u rasvetljavanju ovog slučaja, nije saopštilo čak ni da li postoje osumnjičeni. Isto ono tužilaštvo nakon čije urgencije je sud ekspresno preinačio odluke da se oni koji su uhapšeni jer su tražili odgovornost brane sa slobode, isto ono tužilaštvo koje u procesuiranju dece koja su protestovala vidi prioritet, a ne u procesuiranju ubica koje su odgovorne za smrt 15 ljudi. Umesto odgovora, dobijamo tišinu, a vreme prolazi. Broj mrtvih raste, svaki novi dan donosi nam nove priče o onima čiji životi su se ugasili, o onima koji se još uvek bore za život. I uprkos svemu tome - niko nije odgovarao. Ali nije tačno da niko nije uhapšen. Uhapšeni su oni koji su zahtevali pravdu. Oni koji su se usudili da izađu na ulicu i postave pitanja. Oni koji su rekli da Novi Sad zaslužuje bolje. Oni su optuženi jer su tražili odgovornost, dok oni čiji su nemar, neznanje i korupcija doveli do smrti ostaju netaknuti. Ovo nije samo tragedija, ovo je potpuni moralni slom.
Poruka koja se šalje je jasna - odgovornost ne postoji, pravda ne postoji, a Novi Sad treba da ćuti i da se pretvara da se ništa nije dogodilo. Poređenje s požarom u diskoteci „Kontrast“, paralela koju povlače pojedini predstavnici vlasti, posebno je uvredljiva. Tada je pravda bila dostižna. Ekspresno su uhapšeni, i posle osuđeni, vlasnici i električar, i to s razlogom. Ali tada se radilo o privatnom objektu, o odgovornosti pojedinaca. Danas se radi o javnom objektu, o simbolu nečijeg političkog marketinga, o projektu koji je predstavljen kao sigurnost i napredak. I danas, pravda je nedostižna. Danas niko nije uhapšen, niko nije odgovarao, ni krivično ni politički. A institucije se ponašaju kao da smrt nije posledica nemara i korupcije. Rečeno nam je da je rekonstrukcija simbol modernizacije. Da Novi Sad postaje lepši, sigurniji, bolje mesto za život. I sada, dok tuga i gnev guše ovaj grad, oni koji su nam to obećali, umesto da odgovaraju, biraju da nas vređaju. Danas ostajemo sami, suočeni s pitanjima na koja nema odgovora. Tragedija nije samo ono što se dogodilo tog petka u podne. Tragedija je i način na koji institucije, država i vlast reaguju - ili bolje reći, ne reaguju. Tragedija je u pokušaju da se sve relativizuje, da se smrt predstavi kao „incident“ ili „nesrećan slučaj“. Tragedija je u njihovom pokušaju da porede ovu katastrofu s požarom u diskoteci, kao da su ove dve stvari iste. Kao da je privatni objekat isti kao javni prostor, kao da je električar isti kao oni koji su potpisivali ugovore i donosili odluke. Kao da se odgovornost može preskočiti.
Najstrašnije od svega je osećaj da se ovo moglo izbeći. Da se nije radilo o nestručnosti i nepoštovanju procedura, o tajnim projektima kojima je jedini cilj bio politički poen, ova tragedija se nikad ne bi dogodila.
OVO SU VUČIĆEVI SAVETI ZA MLADE U SRBIJI "Zakoni će morati da se poštuju, postavite ciljeve i posvetite se učenju"! U toku tribina "Budućnost, a ne prošlost"