Danas ćemo održati još jedno predavanje iz kuhinjske političke lingvistike.
Pre nego što se nakašljem i počnem, najpre ću onima koji misle - a legion im je ime - da je besmisleno povezivati jezik i politiku skrenuti pažnju na knjigu Viktora Klemperera „Jezik Trećeg rajha“, u kojoj je autor, inače filolog po struci, briljantno pokazao kako su nacisti, preinačujući značenja reči i manipulišući nemačkim jezikom, usadili u glave miliona ljudi sumanute ideje koje su donele smrt milionima ljudi i na kraju i milionima onih koji su naseli na nacističku priču.
Ne kaže se džaba da jezik kosti nema, ali da kosti lomi. Ko se zajebava s jezikom brzo prolije krv i na kraju i sam propljuje krv. U zemlji Srbiji se predugo zajebavalo s jezikom, a s vremenom se namnožilo previše onih koji su se rodili s „Kosovom u srcu“ da bi, dok Hilandar gori, napunili džepove i domogli se mračnih predmeta želja preko tuđe grbače.
Velika srpska priča sastavljena od nekoliko praznih reči - od kojih smo većinu pomenuli u našoj jučerašnoj kolumni - izlizala se do kraja tokom devedesetih, da bi je Koštunica uz pomoć Tadića podgrejao, građanizovao i neko vreme održavao u veštačkom životu, da bi se i ta konstrukcija raspala, da bi na kraju svih krajeva - kao onomad Trampovo u Americi - u Srbiji nastupilo Visoko Carstvije koje, doduše, priča sličnu priču, ali je i ono održava u veštačkom životu pomoću uraganske medijske buke i gvozdene stranačke discipline.
Tzv. narod se na tu priliku više ne „pali“. „Narod“ je motivisan isključivo Visokim poklon paketima u rasponu od sendviča do „ferarija“ i položajima u rasponu od čistačice u Kulturnom centru Pičkovac do ministra ili ambasadora.
Pisac hoće da kaže da izanđala Velika Srpska Priča može funkcionisati samo na Visoki, hiperaktivni način. Kad bi, daleko bilo, glavni narator, Visoko Mesto, prekonoć nestao - sve bi otišlo u tri LPM, gde će i otići ako se priča ne promeni. Niko od zaraćenih - umal, grešna mi duše, ne napisah „jebenih“ - stranaka na histeričnoj političkoj sceni Srbije više nema snage ni za šta osim za prostu reprodukciju starog srpskog zanata, mlaćenja prazne slame i beskonačnog ponavljanja istog.
Lepo se to videlo na blokadama novosadskog kadiluka i Starog savskog mosta, koje bi montipajtonovcima mogle poslužiti kao odličan predložak za scenario za neki od njihovih sprdačina-filmova. Vidi se lepo da vlast nema snage - a nema ni računa - da demonstrante odlučno razjuri kao Miloševićev šturmabtajlung devedesetih. Na drugoj strani se isto tako lepo vidi da neorganizovani „protestanti“ nemaju snage - a podozrevam ni volje - da provale u kadiluk i da spreče rušenje mosta.
Sada samo zavisi od božje volje - ili za ateiste od slučaja - da li će srpsko društvo smoći snage za promenu paradigme i zamenu velike priče nekom realnijom. Ako mene pitate - neće. Ako me pitate zašto neće, to bih vam možda mogao reći, ali bih u tom slučaju morao da vas ubijem.
· Reaguj
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega