Cinični Džo i opasni Donald

Uprkos mračnom milenijumskom raskršću, Rusija i Zapad nastavljaju da zarad sopstvenih interesa eksploatišu unutrašnje ukrajinske podele, a da niko nije ostvario ciljeve proklamovane 24. februara 2022. Rusija nije „denacifikovala“ svog zapadnog suseda, ušla u Kijev i promenila vlast predsednika Volodimira Zelenskog.

Bajden se dugo dvoumio da li da izađe u susret zahtevu Zelenskog, koji su analitičari Pentagona i NATO ocenjivali kao veoma rizičan potez, koji može da vodi direktnom konfliktu sa Rusima. Presudilo što je još samo dva meseca u Beloj kući. Pritom zna da će takva odluka otežati Donaldu Trampu, koji ima svoj skriveni plan za prestanak rata za 24 sata.

Bajden sebe želi da predstavi kao „dobrog momka“ koji pomaže Ukrajini, za razliku od „lošeg momka“ Trampa, koji je skeptičan oko vojne i finansijske pomoći, koja se približava brojki od 190 milijardi dolara. Bajden gura u eskalaciju, Tramp bi da je izbegne.

Američke rakete ATACMS, kao i francuski i britanski projektili poznati kao „storm šedous“, Ukrajini su isporučene prošle godine, ali bez dozvole da se gađa Rusija. Međunarodno pravo ne predviđa nikakva ograničenja dometa raketa, uz uslov da se koriste u samoodbrani i isključivo protiv vojnih ciljeva. Kremlj je reagovao ljutito. Odluku tumači kao širenje sukoba, raspirivanje vatre, čak i kao objavu rata.

Vladimir Putin se dugo nije oglasio, ali je u septembru upozorio da bi odobrenje za upotrebu raketa dugog dometa (do 300 km) tumačio kao „direktno učešće“ NATO u konfliktu.

Kakav bi bio ruski odgovor, nije poznato, ali nije slučajno Moskva najavila promenu svoje nuklearne doktrine. Kao odgovor na napad na rusku teritoriju može da se koristi taktičko nuklearno oružje. Da li je to Putinov blef? Bajdena to mnogo ne zanima. On sve rizike opasnog proširenja sukoba prebacuje na Trampa.

U Kijevu veruju da dugometne rakete mogu da promene tok rata jer bi Rusi morali veću pažnju da posvete zaštiti svojih aerodroma, depoa municije, skladišta goriva, linijama snabdevanja. Drugi smatraju da je odluka zakasnela, kao što su bile zakasnele isporuke „abrams“ tenkova ili lovaca F-16.

Da li je rešenje zamrzavanje duž postojećih linija konflikta i obećanje da Ukrajina neće ući u NATO, što tvrde da su temelji Trampovog plana? Zelenski usiljeno hvali Trampa i danas ređe govori o povratku svakog pedlja teritorije, a češće, kao i Evropljani, o bezbednosnim garancijama posle nekog mirovnog dogovora.

Rusi zimu dočekuju sa boljim izgledima. Lagano napreduju na istoku i jugu Ukrajine. Kremlj kaže da mu je zamrzavanje neprihvatljivo. Želi pregovore koji bi pre bili kapitulacija nego pravedan mir. U toj igri najmanje šansi ima Zelenski. Možda i s pravom. On je mesec dana posle izbijanja rata u Istanbulu odbio predlog da dve oblasti na istoku dobiju konfederativni status, da se Rusi povuku i da prihvati da neće u NATO. Tvrde da ga je na to nagovorio tadašnji britanski premijer Boris Džonson.

Zapad bi da izbegne direktan konflikt. Podržava Ukrajinu dovoljno da nastavi rat, ali nedovoljno da bi oslobodila svu svoju okupiranu teritoriju. Cinično.