FAMOZNO: EPIZODA 7 (Ili: „Šta misliš, je li Koštunica bio umešan?“)
Serija „Sablja“ bliži se kraju. Danas, u ponedeljak, dok uz kafu i rakiju budete čitali ovu recenziju, znaćemo šta je sve bilo u poslednjoj, osmoj epizodi, sutra ću dati „završnu reč“. Danas ćemo razmotriti šta je bilo u sedmoj.
Sedma epizoda počinje efektnom scenom u nekom državotvornom mutlaku, u kome Karla del Ponte - u seriji radi scenskog efekta napravljena na prepičku - utura jajca u procijep Đinđiću, Bebi i Čedomiru u nameri da iznudi apšenje i deportaciju Slobodana Miloševića u Hag.
„Ako li to ne uradite“, kaže Karla, „ništa od integracije Srbije u međunarodnu zajednicu.“ Na Đinđićevo pitanje: „Zašto je Miloševićevo apšenje toliko prioritetno kod tolikih prečih poslova?“, Del Ponteova kaže sledeće: „To je stav međunarodne zajednice. Reintegracija SR Jugoslavije u međunarodni poredak zavisi od spremnosti njenih građana da se suoče sa istinom.“ (Ovde nedostaje tzv. zvučna kulisa: cika, piska, vriska i agonija miliona vrabaca koji umiru od smeha.)
Đinđićev pokušaj kupovine vremena, (solidni) argumenti i vrdanja ne pomažu. „Stvar mora biti završena do kraja marta“, kaže Karla, kupi pinkle i izlazi iz mutlaka.
Već u sledećoj sceni - dokumentarnom snimku - Milošević odlazi na put bez povrataka, a nedugo potom na televizoru unutar televizora vidimo Koštunicu - ovde moram zastati i odati priznanje Peđi Bjelcu za sjajno odigranu drljavost - kako visokoparno kenja o „nekima koji žure da isporuče“ i bla, bla, bla...
U „Sablji“ nije prikazano - a ni inače nije preterano poznato - da se Koštunica saglasio sa Miloševićevim apšenjem, a da se posle, pred „našim narodom“, pravio da je Milošević „isporučen“ bez njegovog pristanka. Hrvati to zovu „bizantizam“. Ja to zovem lukavstvo seljačkog uma. Ili eksplicitnije: sviranje qwzru.
Potom slede peripetije fikcionalnih junaka, koje su neuporedivo uverljivije od fakcionalnih zbitija, naprosto zato što je, za razliku od dobre umetničke, loša empirijska fikcionalnost - dakle, sveopšte laganje i mašćenje - sama priroda ovdašnje društvenopolitičke realnosti.
Dakle, zahvaljujući novinarki Danici, naknadno pokajanom bad copu, kumoubici Borisu i polufikcionalnom Prijiću situacija se usložnjava. Kosturi, doduše selektivno, ispadaju iz ormana - u jednom trenutku i Stambolićev - Koštuničin intimus Aco Tomić i zanosač muda Rade Bulatović bivaju uapšeni, kolektivnom udbašu Žarku Iliću, suočenom sa imanentnim apšenjem operativaca poslodavca, izvršavaju samoubistvo, odlazi se, štaviše, tako daleko da Danica u jednom momentu pita majku, ex novinarku? „Šta misliš, da li je Koštunica umešan?“, na šta keva kaže: „Ko zna?“
Doista: ko zna? Nije to dovoljno da bih se posuo kantom govana na Trgu republike. Seriji i dalje nedostaje - i po svemu sudeći će nedostajati do kraja - politička „dubina“ pozadine streljanja, Koštunica je samo vrh ledenog brega. A i to se moglo rešiti fikcionalno. Recimo, pričom o supruzi visokog funkcionera, nazovimo je Gorica Ratković, u čijem kabinetu ordinira paralelna Udba, ali o tome više u završnoj reči.
JAKA PORUKA PREDSEDNIKA VUČIĆA: Znate koja ptica se popne orlu, pa ga kljuca stalno?