I tako mic po mic dođosmo i do finalne, osme epizode TV serije „Sablja“. Epizoda počinje razgovorom Đinđića i Šredera u kome kancelar Gerhard otvoreno - i kao da mu Ćosić suflira - kaže da su granice Evropske unije tamo gde su granice Austrougarske (plus front prema Rusiji), a ne tamo gde su srpski grobovi i da od prijema Srbije u EU tešk
Nedugo potom kreće proces „tupljenja“ „Sablje“ i vraćanja kostura u ormane. Na tom poslu, bar u seriji, glavnu reč vodi US ambasador, po dobru nadaleko čuveni Montgomeri. Ne treba sumnjati da je i Montgomeri lobirao iz računa s krčmarom, ali bilo je tu još lobista, od kojih su glavni i u stvarnosti i u seriji ostali ispod radara.
Kakogod. Vanredno stanje se ukida, a na vlast se uspentrava Koštuničin klerofašistički režim građanskog tipa u koaliciji sa SPS-om. I eto odmah prvog razloga zbog koga se neću posuti kantom govana po glavi. U seriji, naime, nema ni jedne jedine naznake da je Koštuničin režim bio u startu nelegitiman, da je Koštunično uspenije na vlast proisteklo iz državnog udara koji je smandrljanim izborima odgurnut pod tepih. Parodon - pod guber.
Sam proces restauracije starog (večitog) režima u građanskom pakovanju je solidno urađen. Vidimo Radeta Bulatovića, koji pravo iz mardelja dolazi na čelo Udbe, vidimo Jočića, koji preuzima „resor unutrašnjih poslova“ i koji jednog po jednog smenjuje sve policaje, profesionalce, koje je istraga dovela pred ondašnja Visoka Vrata i koji kumoubicu, bad copa Ljubu, postavlja na mesto vrhovnog policajca, da bi, skupa s pučističkim, prikrivao i sopstveni zločin. Ne vidimo - ali ne videti Stojkovića je čist dobitak - Koštuničinog ministra pravde, koji i rukama i nogama radi na ukidanju specijalnog kadiluka i difamaciji i zastrašivanju nepoćudnih tužilaca... Da ne dužim... Vidimo gomilu sranja... I to eksplicitno, veristički. (Mora da se Bivši Bujke preznojavo gledajući epizode „Sablje“. Ko biva... Šta će reči „tamo gde treba“.)
Vidimo i novinarku Danicu, koja intevjuiše Jočića i koja mu postavlja neprijatno pitanje, citiram po sećanju, „kako objašnjavate koaliciju sa SPS“ i čujemo Jočića, koji - umesto da kaže „sram te bilo, pitaš me tako nešto dok Hilandar gori“ - kaže: „Nije to ista partija“. Pošteno bi bilo da je rekao: „Mi smo ista govna.“
Takođe vidimo Bulatovića i Jočića kako „pakuju“ fiktivno ubistvo neprijatne fiktivne svedokinje Danice, kojoj - da se Vlasi ne bi dosetili - dodeljuju policijsko obezbeđenje (uključujući i policajku koja će uklanjati tragove zločina). Pucač je ovoga puta mali od kužine zemunskog klana, fiktivni Uroš, koji po (polovično) obavljenom poslu - Danica je u seriji preživela, da je bila stvarna i da je znala što zna u seriji, zasigurno ne bi - uz ostale nagrade dobija i iskaznicu Udbe, koja se tada već zove BIA.
Na prvi pogled sve je tu, naoko je sve jasno. A opet nešto nedostaje. Posledice su - ka i vazda u Srbiji - jasne ko dan, scenografija, koreografija i kostimografija su autentične, ali ostaje nejasno ko je bio - tačnije ko su bili - režiseri, koreografi, scenografi i kostimografi. O tome će biti reči u sutrašnjem nastavku Završne reči.
"DANAS SU POKUŠALI DA SPREČE DA PENZIONERI U SRBIJI DOBIJU POVIŠICU U DECEMBRU" Vučić o opoziciji: Možete misliti kakva bi to katastrofa bila