Ovih dana se po novinčinama serbskim, a verovatno i po televizorima - to ne znam, ne gledam - povazdan truća o „političkoj krizi“ nastaloj posle strmopizda novosadskostanične nadstrešnice. Da li znaci navoda na političkoj krizi znače da ja mislim da političke krize nema ili - alternativa - da je isfolirana?
Delimično mislim tako. Povišene borbene gotovosti i uličnih i skupštinskih komešanja ima - eskalaciju prepičkavanja da ne pominjem - ali to nije kriza. To je vest „pas ujeo čoveka“. Godinama se ovde satirem i prolivam tone „jupola“ ne bih li džaba okrečio bednu istinu da je kriza - kako ona medicinska tako politička - proces koji potraje maksimum nekoliko dana (u medicini) ili maksimum nekoliko meseci u politici.
Kriza koja, kao u našem slučaju, traje trideset pet godina, kojoj je prethodila stogodišnja kriza, zamrznuta na nekoliko decenija u zamrzivaču socijalizma, nije politička kriza, nego kriza politike. Može se reći i politika krize. Nije to puka inverzija. Zvuči slično, ali nije isto.
Posle razrešenja političkih kriza po pravilu nastupaju periodi relativnog mira i kakvih-takvih prosperiteta. Ali to tako biva u državama sa stabilnim političkim sistemom. Bude i u takvim državama i političkim sistemima kriznih makljaža, pa čak i puškaranja. Ali ne zadugo. Pogotovo ne zauvek.
U zemljama krize politike, poput naše, to tome nije tako. Nemojmo zalaziti u predSFRJotske krize, dovoljno će - praktično sve - reći osvrt na poslednjih trideset pet godina. Šta smo, dakle, imali, što reko čuveni užički kelner Rade Klej.
Na globalnu političku krizu krajem osamdesetih - koja je simbolično kulminirala rušenjem berlinskog zida - Srbija je odgovorila tako što je počela da gradi novi berlinski zid oko sebe i srpskih zemalja, istovremeno se i rukama i nogama opirući svakom pokušaju uspostavljanja ustavnosti i demokratskih društvenih odnosa. Kako je na tom poslu prošla, Srbija dobro zna, ali neće da prizna ni sebi ni drugima.
Ta kriza dugog trajanja je (prividno i privremeno) razrešena Petog oktobra 2000. Demokratska opozicija je dobila podršku o kojoj Visoko Mesto može samo da sanja. Ali šta? Već u noći Petog oktobra nastaje nova kriza. Najpre izbija kriza kriznih štabova - velika sramota Petog oktobra - potom opstrukciona kriza koju pokreću snage restauracije uhvaćene u patriotsko kolo sa sve prstima uturenim u bratska dupeta i sa Koštunicom kao kolovođom.
Opet ću džaba da krečim, pa kud puklo da puklo. Prestar sam, uostalom, da menjam profesiju. Krećem na posao. Sve da se strmopizde sve nadstrešnice u Srbiji, neće, tvrd vam stojim, biti nikakvog razrešenja krize dugog trajanje, tačnije tidesetpetogodišnje involucije, dok se ne razreši kriza politike.
Što će reći sledeće: sve dok se sve zainteresovane jebene stranke ne budu saglasile sa striktnim poštovanjem Ustava, zakona i pravila i sve dok se svaka od njih ne bude toga pridržavala kao pijana plota.
Šta vi mislite o tome, ne znam. Znam šta misle vrapci: pockraše od smeha. Neki i pomreše.
"ONI ŽELE SRBIJU NA KOLENIMA" Predsednik Vučić o takozvanoj "Vojvođanskoj platformi": Moramo da se suprotstavimo znanjem, snagom i odlaskom u narod