Slušaj vest

Bol, patnja, tuga, žal za nastradalim ljudima kao kolektivno osećanje preplavili su Novi Sad, Vojvodinu i Srbiju. Na društvenopolitičkom planu, gorčina zbog nevino stradalih pretvorila se u zahtev za pokretanje pitanja o društvenoj odgovornosti.

Predsednik Vučić, vidno potresen prizorima užasa, u večeri novosadske tragedije istakao je nužnost utvrđivanja moralne, političke i krivičnopravne odgovornosti. Dva dana nakon tragedije Goran Vesić, ministar infrastrukture i građevinarstva, podneo je neopozivu ostavku, čime je na simboličkoj i realnoj ravni vlast podnela, figurativno rečeno, političku žrtvu.

Dve nedelje nakon Vesića, na „oltaru političke odgovornosti“ ostavke su podneli i ministar trgovine Tomislav Momirović, ministar infrastrukture i građevinarstva u vreme renoviranja zgrade, i Jelena Tanasković, u trenutku pada nadstrešnice direktor preduzeća „Infrastruktura železnice Srbije“. Policija i tužilaštvo momentalno su pokrenuli temeljnu i zahtevnu istragu.

„Tihu tišinu“ i tugu većine u Srbiji poremetili su i narušili „buka i bes“ koje su emitovali opozicioni mediji, a praktikovali opozicioni političari. Tri ostavke važnih državnih funkcionera nisu bile niti izraz ispravnog postupanja aktera niti državnog vrha.

Konglomerat raznorodnih „eksperata“, udružen s „liderima“ opozicije, pre sprovedenog pravnog postupka utvrđivanja odgovornosti, unapred je servirao jedinu moguću i neopozivu istinu. Kao i u slučaju poplava 2014. godine, borbe protiv kovida 19, ili masovnih ubistava prošle godine, pred „kritičkim medijima“ dovođena je u pitanje prevashodno dobra volja, a posledično i sve što su državni organi preduzeli ili čine. Zvanična verzija je brisana nezvaničnom, s prefiksom moralističkog besa i mržnje. U danima tuge i žalosti, umesto dostojanstvenog mira i saosećanja, eksplodiralo je nasilje na ulicama Novog Sada. Zapaljena je Gradska kuća, kulturno dobro i simbol Novog Sada, a izvesni Miša Bačulov, opozicioni aktivista, na bizaran način izrazio je svoju tugu zbog poginulih dovoženjem cisterne s fekalijama ispred sedišta novosadske vlasti. Opozicioni mediji su forsiranjem negativnog narativa o vlasti uspostavili preki moralni sud javnosti, smatrajući ga, očigledno, zamenom za delotvornu pravnu državu.

Policija je, s druge strane, ostavila pozitivan utisak uzdržanosti i visoke profesionalnosti. (Zlo)upotreba tragedija nastavljena je i po ulicama Beograda. Neuporedivo slabije posećen skup pratila je već uobičajena „dovitljiva“ blokada saobraćaja. Usred „opozicionih gibanja“, bivši ministar Vesić završio je u pritvoru. Istu sudbinu doživele su i dve njegove saradnice. U međuvremenu, opozicija je podigla letvicu očekivanja zahtevom za raspravu o poverenju Vladi Srbije.

Može se smatrati da je tako proširila područje borbe. Skupština Srbija postalo je novo bojno polje. Umesto rasprave o budžetu, koja je uvek i rasprava o poverenju vladi, priređene su nam slike nasilje i primitivizma. Opozicioni poslanici okružili su ministre i tako postavili scenu za fizički obračun medu nosiocima narodnog suvereniteta. Incident je faktički uspeo, doduše sa, politički gledano, kontraefektom po opoziciju. U tom događaju je naročitu profesionalnost i nepokolebljivost pokazala predsednica Skupštine Srbije. Racionalnost kritičke javnosti izgorela je u žaru opozicione borbe, koji spaja frustraciju i ambiciju.

Reanimiranje „revolucionarne“ prakse nastavljeno je performansima blokade saobraćaja, blokadom Rektorata i izgredničkim farbanjem zgrada i javnih površina, čiji smisao nije razumljiv ni mentalno najkreativnijima. Epilog istih bila je minimalna posećenost događajima, uz maksimalnu medijsku ofanzivu „kritičkih“ intelektualaca i lidera. Mali broj demonstranata na protestima, tihi prezir većine građanstva, efikasnost države i pozitivna evolucija elite na vlasti, u smislu promptne ostavke Vesića i dovoljno brze ostavke Momirovića i Tanaskovićeve, i večito gubitništvo opozicione elite politički su epilog novosadske nesreće.

Na kraju svega, jasno je da većinska javnost u Srbiji ne želi da se ustanovi princip da se u društvu politički profitira iz tragičnih događaja i ljudskih nesreća, da hoće istinu i da želi da mirno promišlja o prethodnim danima. Neki obični važni ljudi, građani, mudriji su od onih koji plediraju da ih „osveste“.