Od čoveka punog samopouzdanja koji je uživao veliku podršku, kako albanskih birača sa Kosova i Metohije, tako i kolektivnog Zapada, tzv. premijer tzv. države Kosovo Aljbin Kurti našao se u nezavidnoj situaciji.
Na unutrašnjem političkom planu podrška njemu i njegovoj politici (ako nje, sem patološke mržnje prema Srbima i svemu srpskom, ima) na istorijskom je minimumu, dok je na spoljnopolitičkom planu pretrpeo ozbiljan i lični i profesionalni poraz s obzirom na to da je na američkim predsedničkim izborima pobedu odneo Donald Tramp, a ne Kamala Haris, koju je Kurti zdušno podržavao tokom cele predizborne kampanje. Ako tome dodamo i činjenicu da je Ričard Grenel, specijalni izaslanik SAD za pregovore Beograda i Prištine tokom Trampovog prvog mandata, i nakon smene vlasti u Vašingtonu nastavio da se bavi analizom prilika u našem regionu, s veoma negativnim stavovima o Kurtiju i prirodi njegovog režima, te da je viđen za neku od visokih funkcija u Stejt departmentu, onda je jasno da će Kurtijeve brige biti još veće.
Aljbina Kurtija 9. februara čekaju redovni parlamentarni kosovski izbori, a pre toga izborna kampanja, u kojoj malo toga može ponuditi svojim biračima. U tzv. državi Kosovo i dalje nema fabrika, moderne infrastrukture i povećanja životnog standarda običnih ljudi, već i dalje cvetaju crna i siva ekonomija. Novost je, međutim, da je nakon vizne liberalizacije za tzv. državu Kosovo od 1. januara ove godine preko 150.000 Albanaca, u potrazi za boljim životom, napustilo Kosmet.
Jedino što Kurtiju preostaje jeste da ponudi staru, oprobanu taktiku, koja još uvek zadovoljava deo birača zadojen velikoalbanskom ideologijom, a to su maltretiranje i hapšenje kosovskih i metohijskih Srba, uz permanentnu pretnju - „punu integraciju severa Kosmeta u tzv. ustavni poredak tzv. države Kosovo“, što u prevodu znači ništa drugo do progon preostalog srpskog življa i pogrom nad njim. Videli smo septembra prošle godine na primeru slučaja Banjska da je Kurtijev režim spreman i da brutalno i neskriveno likvidira uhapšene srpske mladiće. Bila je to ogoljena poruka šta čeka one Srbe koji nisu spremni da „sklope pakt s đavolom“, tj. da izdaju svoju državu Srbiju i postanu poslušni „Kurtijevi Srbi“ kao deo privida multikulturalizma u etnički čistoj tzv. državi Kosovo.
Upravo iz gorenavedenih razloga Kurti je posegao za nečim što je višedecenijska odlika albanskih secesionista, a to je terorizam. Eksplozija koja se desila u noći 29. novembra na kanalu Ibar-Lepenac u selu Varage kod Zubinog Potoka bila je upravo to, teroristički akt indukovan od strane Kurtija kako bi se Srbija ponovo okrivila za upotrebu nasilja i destabilizaciju prilika u ovom delu Evrope, te pozvao kolektivni Zapad da interveniše protiv nje, a sve po dobro oprobanom receptu iz kuhinje tzv. OVK iz devedesetih godina. Uzalud se Kurti trudi da progura istom tom kolektivnom Zapadu i paradigmu o Srbiji kao „maloj Rusiji“ i tzv. državi Kosovu kao „maloj Ukrajini“, odnosno o njemu kao „balkanskom Zelenskom“ i Vučiću kao „malom Putinu“. Ako donedavni sekretar NATO Jens Stoltenberg, koji se grčevito zalagao za pomoć Ukrajini da izbije na svoje granice iz 1991. godine, sada govori o tome da ista ta Ukrajina treba da pristane na privremeno ustupanje teritorija Rusiji, onda je i više nego jasno da nas na tom frontu u narednom periodu čeka neka nova realnost. Izgleda da se i Kurti boji neke nove realnosti, koja bi mogla da zakuca i na vrata našeg regiona u mesecima koji predstoje.
"NE PREPORUČUJE SE OPOZICIONIM PRVACIMA SA SLABIJIM SRCEM" Pogledajte četvrtih 100 od 1000 velikih stvari koje su urađene zalaganjem predsednika Vučića