Vruć vetar Levanta

Velike sile, pobednice u Prvom svetskom ratu, mirovnim ugovorom u Sevru dobile su na upravu svaka svoju okupacionu zonu: Francuska Siriju, Liban i jugoistočnu Anadoliju, Britanija Palestinu i Mesopotamiju, SAD Jermeniju, a Italija jugozapadnu Anadoliju. Istanbul i Dardaneli su bili pod međunarodnom upravom, a delovi zapadne obale današnje Turske su pripali Grčkoj. Preostali deo je bio Turska, koja se stvarala kao nova država, gde je Ataturk konsolidovao administraciju i preostale vojne potencijale stare imperije. Ataturk je, nezadovoljan ovakvom podelom zemlje, pokrenuo rat i povratio mnoge teritorije od sila pobednica. Današnja Turska je od tada do danas prerasla u regionalnu silu, koja ima svoj jasan ekonomski i geopolitički uticaj, ne samo na svoje neposredno okruženje nego i šire od toga, na centralnu Aziju, Balkan i severnu Afriku.

Ova ofanziva je zapanjila mnoge eksperte i poznavaoce dešavanja u regionu, jer brzina kojom napreduju sve pobunjeničke snage je nezapamćena. Režim predsednika Asada se raspada kao kula od karata. Pobunjenici zauzimaju, bez velikog otpora, gradove, vojne baze, veliku količinu oklopno-mehanizovanih sredstava i polako ali sigurno postaju prava vojska. Krenuli su iz pustinje pikap vozilima koja na sebi imaju postavljene protivavionske topove, a sada već imaju oklopne transportere, tenkove, samohodne haubice, kasarne, supersonične avione. Primetna je brzina kojom, po preuzimanju oklopno-mehanizovanih sredstava od regularne sirijske armije, ta sredstva ubacuju u borbenu upotrebu. Takođe, primetno je da pri povlačenju sirijske regularne snage ne uništavaju magacine, već pobunjenicima ostavljaju ogromnu količinu municije i borbene efektive.

Po zauzimanju velikih gradova, pobunjeničke snage objavile su proglas namenjen svim pripadnicima regularne vojske i policije koji su napustili svoje položaje i dezertirali da se prijave i dobiju nove legitimacije od pobunjeničke administracije. Ovo je dovelo do velikih redova pred centrima za registraciju i na hiljade vojnika, oficira i policajaca su već izvršili registraciju kod novih vlasti.

Kolaps režima predsednika Bašara el Asada se može povezati s povlačenjem njegovih glavnih međunarodnih sponzora Irana i Rusije, koji su zauzeti svojim ratovima sa Izraelom i Ukrajinom.

Očigledno je da nemaju više dovoljno vojnih efektiva da pošalju pomoć režimu u Damasku, a ovde se pre svega misli na kompletno uništenje vojnih efektiva Hezbolaha, koje je Izrael, koliko se vidi, vešto neutralisao svojim poslednjim pohodom na južni Liban i Bejrut.

Turska je takođe zatečena poslednjim dešavanjima, kao regionalna sila, i sve što može da uradi je da iskoristi sadašnju situaciju i da pobunjenici koje ona kontroliše zauzmu što više teritorije, kako bi dobila priliku da utiče na buduću podelu vlasti saveza pobunjeničkih snaga u Siriji. Regionalni mediji javljaju da su mnogi ljudi bliski režimu u Damasku počeli da napuštaju zemlju. Ako padne Damask, ostaje da vidimo hoće li i Rusi napuštati Siriju na isti način kako su Amerikanci napustili Avganistan.