Ako su udarna tema naših prošlonedeljnih kolumni bile rasprave oko položaja Srbije na geografskim i mentalnim mapama, ova nedelja bi mogla biti nedelja smatranja na temu ne/mogućnosti izbijanja građanskog rata u Srbiji. Ali te su komplementarne teme.
Naime, prostorna i mentalna dezorijentacija - ili obe, dva u jednom - vrlo su bitan faktor u izbijanjima građanskih ratova. Ako ste pročitali naše prethodne kolumne, mogli ste se obavestiti da u Srbiji postoje svi uslovi za građanski rat - društveno-politička dezorijentacija, buka, bes i žestoka konfrontacija vlasti i opozicija (množina) - ali da nedostaje glavni uslov: ideološki naboj.
Što i nije tako loše. Ideološki građanski ratovi po pravilu završavaju u teškim pičvajzima i s mnogo žrtava u ljudstvu i materijalu. Osim toga, takvi ratovi ostavljaju mnogo teže posledice od ratova u kojima strana zemlja A napadne zemlju B, pa se po završetku rata vrati tamo odakle je došla.
Sve to možemo videti na primeru naše zemlje, koja je kao lider u svemu - pa i u građanskom ratovanju - u XX ratu imala traumatično iskustvo dva građanska rata. Prvog - koji se dogodio za vreme Drugog svetskog rata - i drugog, koji se dogodio čim se završio Hladni rat.
Zahvaljujući „našim posebnostima“ dve na krv i nož zavađene političke doktrine Prvog građanskog rata - komunistička i velikosrpska, tj. partizanska i četnička - krajem osamdesetih su „prevazišle razlike“, sklopile savez i krenule u drugi građanski rat čiji je cilj bio izbijanja na liniju, znate koju, da se ne ponavljam, a čiji je rezultat bio gubitak Kosova, državna razvaljenost i društvena dezorijentacija gore od one s kraja osamdesetih.
Posle svih ovih godina i pizdarija srpsko društvo se našlo u pat-poziciji: nema snage - a kako smo videli ni volje - da povede građanski rat, a istovremeno nema ni volje da živi u miru. Takvo stanje može da potraje jako dugo, pesimisti bi rekli možda i zauvek. A to je posledica sledećih čimbenika. Ljudi se - a i mi smo valjda ljudi iako smo Srbi, što reko patrijarh Pavle - mogu ujediniti - radije koristim reč „organizovati“, al’ ajde da učinim ujediniteljima - na samo dva načina: okupljanjem oko neke jake političke ličnosti ili udruživanjem zasnovanom na nekoj političkoj ideji.
Bez okupljenosti oko političke ideje - kakva god da bila - sva druga okupljanja, ujedinjavanja i udruživanja, npr. udruživanje s ciljem strmopižđavanja osobe, nazovimo je A, završavaju uprdom u čabar i povećanjem društvene entropije, koja na kraju uvek pobedi, ali protiv koje se privremeno može boriti konstruktivnim politikama.
Dosadašnja srpska politička istorija je pokazala da je srpskim srcima najdraže okupljanje oko jakih političkih ličnosti, u lokalnom idiomu „voždova“. Nije da nije bilo i pokušaja okupljanja oko ideja socijaldemokratije, pa čak i liberalne demokratije, ali sva ta okupljanja su završavala uprdom u čabar. Preživele prdonje u čabar - čast izuzecima - tvrde da su prdnuli u čabar zbog Udbe i „medijskog mraka“. Takvima „poručujem“ da su prdnuli u čabar zato što nisu savladali lekciju Lešeka Kolakovskog: „Biti prevaren u politici nije nikakav izgovor.“
