Slučaj profesora iz Podgorice, optuženog za seksualno uznemiravanje bivših učenica, još jednom nas podseća na poražavajuću istinu: u našem društvu institucije prečesto biraju da ćute kada je najpotrebnije da reaguju. Ova tišina nije obična - ona je odluka, svesna ili nesvesna, koja umesto žrtava štiti nasilnike.
Ova odluka ostavlja žrtve same, ranjive i nezaštićene, a nasilnicima daje dozvolu da nastave. Slušajući priče iz Podgorice, ne možemo a da se ne setimo Petnice, simbola višegodišnjeg ćutanja koje je omogućilo da nasilje traje.
Iza zidova te institucije decenijama su se događale stvari koje bi svako društvo trebalo da osudi bez zadrške, a svaka institucija da sankcioniše po hitnom postupku. Devojke koje su dolazile da stiču znanje odlazile su s traumama koje će ih pratiti čitavog života. Njihova hrabrost da progovore razbila je zid ćutanja, ali je pokazala koliko je naše društvo daleko od toga da nasilnicima stane na put.
U osnovi oba slučaja nalazi se isti problem - sistem koji ne zna, ne može ili ne želi da reaguje. Škole, fakulteti, institucije koje bi trebalo da budu mesta sigurnosti, obrazovanja i razvoja, često postaju mesta na kojima mladi ljudi doživljavaju nasilje. I ne samo to. Kada nasilje izađe na videlo, reakcije institucija su često sporadične, zakasnele ili potpuno izostaju. Umesto da reaguju odmah, odgovorni se, po pravilu, povlače u tišinu. U najboljem slučaju, to je tišina nesnalaženja - ne znaju kako da postupe, nemaju mehanizme. U najgorem, to je tišina sračunata na zaštitu nasilnika. Ugled škole, fakulteta, institucije, stavlja se iznad svega, čak i iznad prava žrtava. Šta nam to govori o vrednostima koje kao društvo postavljamo? Tišina u Petnici je trajala godinama, hranila se ćutanjem svih onih koji su znali, sumnjali ili se pretvarali da ne vide. I za svaku od tih godina postavlja se isto pitanje: gde su bile institucije. Ovo pitanje možemo postaviti danas, ponovo i ponovo, za svaki slučaj koji dolazi na svetlost dana. Žrtve seksualnog nasilja nisu ni same, ni usamljene. Sistem ih takvima čini.
On im ne pruža podršku. Ne pruža zaštitu. Umesto toga, njihova hrabrost da progovore često biva dočekana sumnjom, osporavanjem, pa čak i osudom. Pitanje koje im se prečesto postavlja nije: „Kako ti možemo pomoći?“, već: „Zašto nisi ranije rekla?“ Rešenje ne sme zavisiti od pojedinačnih škola, fakulteta ili čak od lične hrabrosti zaposlenih. Rešenje mora biti sistemsko, univerzalno i primenjivo svuda. Svaka obrazovna ustanova mora imati jasno definisane mehanizme za prepoznavanje, prijavu i procesuiranje seksualnog uznemiravanja.
Nastavnici i profesori moraju biti obučeni da prepoznaju znake nasilja i da reaguju na pravi način. Ali to nije dovoljno. Atmosfera poverenja mora postati standard, a ne izuzetak. Deca i mladi moraju znati da će biti saslušani, da će njihove reči imati težinu, da će pravda biti na njihovoj strani. Kazne za nasilnike moraju biti brze, jasne i stroge, ali ni to nije krajnje rešenje. Moramo izgraditi društvo u kom nasilje neće biti moguće. Društvo u kojem će mladi znati svoja prava, gde će se u školama učiti o granicama, poštovanju i prijavljivanju nasilja.
Društvo u kom institucije neće birati tišinu, već pravdu. U Petnici su institucije zakazale. U Podgorici su institucije zakazale. Previše puta smo svedočili ovom obrascu i svaki put predugo čekali da neko preuzme odgovornost. Moramo se zapitati koliko još žrtava treba da progovori pre nego što zaista promenimo sistem.
Nulta tolerancija na nasilje nije slogan. To je jedini put ka društvu u kom će naši mladi rasti sigurni.
