Slušaj vest


Imam li dokaz za ovo? Još kako. Uzmite „Istoriju“ za VIII razred osnovne škole i videćete da je to u stvari spisak loših procena ljudi, stvari i događaja i pogrešnih izbora i postupaka, preliven šećernom vodicom i sirupom za kašalj.


Onomad sam dobio jedan (polu)prijateljski SMS odjek i reagovanje na kolumnu u kojoj sam napisao - i napisano potkrepio argumentacijom - da je pogibiju petnaest osoba pod urušenom staničnom nadstrešnicom pogrešno nazivati „tragedija“. Nije to bio srbski klasični odjek i reagovanje tipa „sram te bilo, pišeš da ‘nadstrešnica’ nije tragedija u trenutku dok se bunt širi Srbijom“.


I nije pisalo „dok se bunt širi Srbijom“, to sam uturio u šali-komici, zato što će to „širenje bunta Srbijom“ biti tema naše današnje kolumne. Pisalo je otprilike, citiram po sećanju: „Nazivati velike nesreće tragedijama se nekako ‘primilo’ u narodu, pa u tom smislu i bla, bla, bla...“
Kad god mi neko kaže da se nešto „primilo“ u narodu, ja mu kažem: Jebo te narod. Narod nije nikakav autoritet u stvarima jezičkih standarda.


I tako, mic po mic, stigosmo do teme naše današnje kolumne, naslova u Danasu, koji kaže „Bunt se širi Srbijom“. Zvuči baš onako moćno, pobunjenički, obećavajuće, fakat, ali je osim „se širi“, sve ostalo pogrešno.


Najpre je pogrešan „bunt“. Višekratno sam ovde pisao da je „bunt“ - poput brata mu „Vaskrsa“ - nepostojeća reč koja se „primila u narodu“. Kao osnova za izmišljotinu poslužila je postojeća reč „buntovnik“, u koju se utura „t“ da bi se izbeglo da „pobunjenik“ bude „bunovnik“, kao što se u reč „putnik“ uturi „n“ da putnik ne bi bio „putik“.


„Put“ je, međutim ostao put, ne „putn“, (po)buna je hokus-pokusom postala „bunt“. Ali dobro, neka zasad ostane bunt. Da vidimo šta radi „bunt“. Kako šta, zna se - „širi se Srbijom“. Kako? Valjda onako kako se „otadžbina brani lepotom“. Koliko god iskaz/naslov bio gramatički idiotizam - instrumental, kako mu i ime kaže, insinuira da je Srbija sredstvo, a ne objekat širenja bunta - iskaz je u suštini tačan. Danonoćno skandiranje „Srbija, Srbija, srpsko, srpsko“, jeste bitan generator buntova.


Neću otići tako daleko da ustvrdim da je upotreba izmišljene reči u gramatički nesuvisloj rečenici glavni razlog zbog koga „buntovi“ - počev od „bunta protiv dahija“ - neminovno završavaju pogreškama u percepciji, proceni i izboru ljudi i postupaka (i u posledičnim uprdima u čabar), ali je jedan od bitnijih. Kako i u kom smislu, o tome više u našoj sutrašnjoj kolumni.