Neću vam pisati u desetercu, ali ću biti blizu narodne i nadasve epske poezije, nadaleko čuvenog predevropskog perioda naše slavne srpske istorije, koja se upravo negde piše.
Svako pominjanje vladavine prava, demokratije i ljudskih prava je u ovom periodu osuđeno na podsmeh, prezir. Taj prezir dolazi od onih najglasnijih koji bezvlašće koriste, što u Srbiji, što među neprijateljima spolja. Ubeđuju oni i druge da je bolje da imamo zamrznuti konflikt između korupcije, organizovanog kriminala i vladavine prava. Istina, taj prezir i osuda su se u istoriji odigravali prilično često, pre nego što bi se desile društvene promene. Apostoli su takođe razapeti na krst, ali da ne idemo tako daleko, zaista nema potrebe da iko strada u Srbiji pozivajući na poštovanje zakona. Nema apsolutno nikakve potrebe ni za ispadanjem kroz prozor, ni za bacanje s terase, bilo onog nakon Majskog prevrata, ni nalik modernim padovima oligarha s terasa širom sveta, gde su se sklonili od rata koji ne podržavaju. Nema potrebe ni za čajevima koji vam drastično skrate, ako ne i uskrate život. Kad smo kod te teške teme, ne bi bilo zgoreg da se spozna kako je svoj život okončao poznati ruski kuvar koji je prebegao u London i tamo mirno živeo dok nije odlučio da održi svoju poslednju lekciju o kuvanju u našem gradu, prestonom, Beogradu. No da ne otvaram previše tema, verujem u nedavno reformisano tužilaštvo, a verujem da će se i vaše novine, s mojim skromnim apelom na akciju, naći pred njima.
No, sada dolazim do onog najznačajnijeg. Iza nas je nedelja tokom koje je većina studenata na fakultetima odlučila da izađe na ulice u celoj Srbiji i kaže glasno „ne“ zataškavanju, nekažnjivosti za Novi Sad i glasno „ne“ proganjanju onih koji pozivaju na kažnjivost i odgovornost. Nadam se da sam uspeo da prevedem tri zahteva s kojima su studenti izašli pred svoju državu. Neka me studenti isprave ako grešim.
Narativ o studentima kao stranim plaćenicima ne pije vodu, poodavno. Na primaju se te Miloševićeve mantre i mantre koje je izgovarao u svom poslednjem govoru u Bukureštu Čaušesku, samo nekoliko sati pre hapšenja, dok je vikao „strani agenti“, i to svom narodu koji mu zviždi i negoduje zbog represije i diktature. Svakom dobronamernom je jasno da problem nije u onima koji žele, makar i s mrskog Zapada, da pomognu borbu protiv korupcije, borbu za vladavinu prava, već je problem u nekom mraku, koji želi da od Srbije sakrije svetlo i da Srbija ne napreduje. Narod zna studente, svoju decu, unuke, braću, komšije, možda im svi ne veruju, naročito ako im je daljinski na TV podešen, tj. plombiran isključivo na one što viču na vas da su studenti neki izdajnici, strani plaćenici.
Ukoliko od sve buke koju čujete ili buke koju sami proizvodite ne vidite probleme u društvu, stavite naočare. Studenti su upravo ispred svakog fakulteta, od Subotice, preko Novog Sada, Beograda, Kragujevca, Niša, otvorili dobru optičarsku radnju za sve političare. Mnogo je primera da su protesti studenata doveli do društvenih kretanja, unapređenja odnosa u društvu, od protesta 1968, koji se zapalio u Francuskoj i Evropi, preko tadašnje Jugoslavije te iste 1968, gde se borilo za jednakost, do studentskih pokreta 1996/97. u Srbiji, na kojima sam kao mladi student učestvovao, a koji su doveli do priznanja izborne krađe. Ova pozitivna kretanja videli smo pre svega u zemljama koje su navikle na slobodarske pokrete, a Srbija je zasigurno takva, od Karađorđa do danas, koliko god nas mnogi ubeđivali da je srpski narod podanički i da će ustuknuti pred silom.
Sve je pod kontrolom, rečenica je koja u Srbiji govori da je sve u redu, ali u isto vreme se tom rečenicom zavaravamo da je sve u redu. S podelom vlasti, odgovornošću, kritičkim mišljenjem, sa integritetom, dolazi se do tog balansa na kantaru vladavine prava i tek tada možemo reći da je sve zaista pod kontrolom.
Hrani sina i ćerku i šalji na univerzitete, Srbija se umiriti ne mora.
VUČIĆ NA SVEČANOSTI POVODOM OBELEŽAVANJA 30 GODINA SAVEZA VOJVOĐANSKIH MAĐARA: Danas nemamo veće prijatelje! Srbija je druga najbrže rastuća ekonomija