FAMOZNO: PERFORACIJA TRPILA

Blokadama fakulteta pridružili su se i studenti Bogoslovskog fakulteta, a Porfirije je - umesto da se struni - podržao protestujuću teološku studentariju, osim ako FB nalog nije bio fejk, a portal SPC upozorava da ima i takvih.

No, dobro. Hajde da razmotrimo pravce razvoja kriznog menadžmenta (svih boja). U ovakvoj zapaljivoj situaciji, u kojoj svakodnevna zaletanja automobilima u masu i uzajamna koškanja lako mogu završiti padanjem krvi, posle čega bi sve otišlo u 3LPM, najpametniji potez bi bio povlačenje ručne kočnice, mada nas istorijsko iskustvo i poučava da su upravo ovakve situacije idealne da se gas pritisne do daske, a ako zatreba - i ako se tako naredi - da se skine daska, da se onda pritisne gas i da se pobedi kao što je Mujo pobedio u trci u Monci, doduše u vicu, ali pobedi se u zube ne gleda.

Otežavajuća okolnost je to što, po gvozdenom Špeglerovom pravilu, diletanti uvek brkaju mobilizaciju sa pobedom. I u tom smislu se solidno samoorganizovani građansko-studentski protesti - kojima opozicija veoma pomaže time što stoji po strani - sve češće priviđaju kao pretposlednji korak na putu Visokog Strmopizda.

U takvim situacijama uvek se nađe neki aktivista/kinja da ispali neku grompoučatelnu izjavu koja podgreje nade da se do cilja - koji još nije ni postavljen, bar ne da ja znam - može stići prečicom. Tako je Danijela Grujić, profesorica filozofije u Gimnaziji „Jova Jovanović Treći maj“ (zašto treći maj, a ne Zmaj, to će biti tema jedne od sledećih kolumni), poručila sledeće: „Mislim da je trpilo puklo, da ga je novosadska nadstrešnica dokusurila.“

To je bio dovoljan razlog da nedeljnik Nedeljnik objavi (dobar) tekst Dušana Teleskovića posvećen perforaciji trpila, u kome je citirana i moja neznatnost, očigledno po sećanju, jer nisam siguran da se citat poklapa sa onim što sam napisao, ali pošto se ni ja ne sećem šta sam tačno napisao, nema mi druge nego da to ponovo napišem.

Najpre - šta je trpilo? U mojoj fantastičnoj anatomiji Srba to je omanja žlezda smeštena u blizini hipofize koja luči hormon dugotrajnog trpljenja nestašica, siromaštva, šikaniranja, razvaljenosti, samovolja, pičvajza i svakakvih sranja.

U mojoj kuhinjskoj srpskoj fantastičnoj političko jfilozofiji, „trpilo“ je prazna puška, brat od strica antologijske rečenice „držite me da ga ne ubijem“ i rođeni rođak upozorenja „ako mi pukne film, jebaću ti majku“.

Uopšte, „pucanje trpila“ je sintagma bremenita slatkom jezom i najavama grdnih društvenih tektonskih poremećaja koji će uslediti kad ga nešto „dokusuri“. Nastavak u sutrašnjem broju.