STRATEŠKI TOKOVI: Šta se desilo u Siriji
Neke stvari u životu mogu da se odlože, ali ne mogu da se spreče.
Ono što se nedavno desilo u Siriji, u kojoj se režim Bašara el Asada urušio kao kula od karata, trebalo je da se desi još 2011. godine, ali je odloženo jer je Rusija pritekla Asadu u pomoć, pa je on opstao na vlasti.
Međutim, Rusija je sada o jadu zabavljena ratom u Ukrajini, koja je za nju u prvom prstenu interesa, pa su njeni stratezi sasvim ispravno procenili da im prenaprezanje u Siriji ipak nije prioritet, te je ispod stola verovatno sklopljen prećutni dogovor da se Sirija „pusti“ Turskoj, koja je nesumnjivo glavni profiter pada Asadovog režima. Teško da je moglo da se desi da takozvane pobunjeničke snage za samo nekoliko sati bez ispaljenog metka dođu od Alepa do Damaska, sa jednog u drugi kraj Sirije, a da iza toga ne stoji sitan vez tzv. kriznih diplomata više strana, pre svega Turske, Amerike i Rusije, koje su najveći akcionari moći u Siriji.
Takođe, Bašar el Asad je uredno podneo ostavku ostavljajući rešenim pitanje legitimiteta, jer da nekog dogovora nije bilo, on je mogao sporiti legitimitet novim vlastima u Damasku, a i njegov egzil u Rusiji je verovatno deo istog paketa - idi i ne budi trupe. Tako da su dojučerašnji strašni džihadisti pacifistički umarširali u Damask i razvili svoje zastave za koje tek treba videti kako i koliko će se vijoriti. Sirija je komplikovanija zemlja čak i od Bosne, jer tamo postoji niz etničkih i verskih grupa koje decenijama nikako da se dogovore o nekom bazičnom konsenzusu, a vlast porodice El Asad, oca i sina, služila je tek da se to sakrije i da se silom uteraju u konsenzus oni koji nisu hteli milom. Sada kada nema porodice El Asad, glavno pitanje je kako će onolike etničke i religiozne grupe; suniti, šiiti, alaviti, Kurdi, Jezidi, maroniti i niz ostalih, postići bilo kakav konsenzus o budućnosti Sirije i da li je to uopšte moguće. Svaka od tih grupa ima svog spoljnog pokrovitelja tako da će o budućnosti Sirije, kao i dosad, odlučivati spoljne sile, odnosno najveći akcionari - Turska, Amerika i Rusija - i to upravo tim redom, jer su ruske akcije u Siriji pale, a turske skočile, dok se one američke vazda dobro drže dok je Kurda koji se nadaju da će im Amerikanci pomoći da konačno naprave državu. Rusiju kao novog manjinskog akcionara interesuje tek da zadrži dve vojne baze - pomorsku u Tartusu i vazdušnu u Hmeimimu, dok Tursku kao novog pravog većinskog akcionara Sirije interesuje da iz pozadine vlada Sirijom preko sunitskih grupa i ne dopusti da se sada Izrael mnogo razmaše i uzme neki svoj deo teritorije. No, Izrael je suviše pametan, pa ga interesuje tek da se još jače utvrdi na Golanskoj visoravni i da sravni sa zemljom sirijske magacine pune oružja i po koju živuću trupu kako danas-sutra ne bi završili u pogrešnim rukama.
Sve u svemu, ukoliko je postojao prećutni dogovor sila da Asad konačno ode, veliko je pitanje da li postoji prećutni dogovor kako i šta dalje u Siriji. No, ako ne postoji trenutno, oni čuveni krizni diplomati će do njega pre ili kasnije doći, ali je to teško bez čitavog paketa i za Ukrajinu i bez Trampa konačno u fotelji.
U svakom slučaju, ono što se desilo u Siriji je početak završnog preslagivanja sveta po volji velikih sila. Naša mila Srbijica treba da to pažljivo prati i ima prave procene jer će se u ovom preslagivanju gubiti i stvarati države, teritorije, savezništva i aranžmani, pa su nastupajuće godine ključne za čitav svet, a time i za našu nacionalnu politiku.
PREDSEDNIK VUČIĆ RAZGOVARAO SA ANTONIOM KOŠTOM: Zahvalnost na podršci evropskom putu Srbije, tema bilo i otvaranje Klastera 3