Verujem da neće biti dvojbe da su memoari mladog političkog majmuna - čije smo memoare onomad najavili pa ih zbog usložnjenosti političke situacije odložili - u stvari sećanja moje neznatnosti na početke i pravce razvoja opozicionog delovanja od devedesete do dvehiljadite.
Nije to primarni cilj, ali će možda će ova sećanja - koja će, kad god to bude moguće, biti prošarana zajebancijom - baciti malo više svetla na sadašnju opozicionu delatnost i delatnike koji ponavljaju sve greške drevne srpske opozicije - a bilo ih je legion - a da pritom ne povlače nijedan efektan potez, kakvih je devedesetih bilo mnogo više nego što se misli, a mnogo manje nego što je bilo potrebno za tranziciju iz „ovog što oduvek nikad nije ovako bilo“ u ono što bi bilo bolje, uređenije, poštenije, dopišite u skladu sa afinitetima.
Pre nego zađemo u sitna opoziciona crevca valja naglasiti da se smisao političkog delovanja svodi na radnje koje će, osim retoričkog i scenskog, imati i neki opipljiv efekat. Od devedesete do devedeset šeste opozicija serbska je pravila istu grešku koju sadašnja opozicija ponavlja mnogo duže i mnogo jalovije.
Kao i današnja, i ondašnja opozicija je bila čvrsto uverena da u zemlji Srbiji postoji samo jedan problem - Slobodan Milošević - i da se taj problem može lako rešiti Miloševićevim strmopizdom. Sledstveno se, kao i danas, išlo na „rušenje“ Miloševića masovnim demonstracijama.
Za razliku od današnje, ondašnjoj opoziciji je na dan famoznog devetog marta to umalo pošlo za rukom. To će vam - u retkim trenucima iskrenosti - priznati i ondašnje režimlije. Izgleda da se bila stekla „kritična masa“, a da je režim - koji je potcenjivao ozbiljnost namera protivnika - bio nespreman i uhvaćen spuštenih gaća.
Stvar je rešena u korist režima kasno uveče, tek kad su na beogradske ulice izvedene tenkovske brigade i dovedeno pojačanja iz bratske RS.
Posle devetog marta bilo je još nekoliko pokušaja da se napravi repriza devetog marta, a onda su opozicione partije dokonale da se ništa ne događa dvaput, da nema leba bez motike, pa su se bolje organizovale i organizovanost krunisale pobedom na beogradskim izborima. Nota bene: na izborima.
Miloševiću, naravno, „na pamet nije padalo“ da prizna opozicionu pobedu i to nepriznavanje je bilo povod za masovne dvomesečne demonstracije - i tu su studenti odigrali možda i presudnu ulogu - koje ni vrlo ozbiljna represija - pendrečenja na ulici, medijska kampanja preko televizora - nije uspela da uguši.
Milošević nije imao kud. Morao je posle mnogo natezanja i „oće piški, neće piški“ priznati pobedu opozicije. Nema tog Miloševića koji ima kud u situaciji savatanosti s rukom u tuđem džepu.
Isto se - uprkos međuvremenom pojačanju represije, pa i pribegavanju fizičkoj eliminaciji političkih protivnika - ponovilo 24. septembra 2000. Opozicija je pobedila na izborima, Sloba Sloboda nije hteo da ih prizna. Ali nije imao kud. Morao je da ih prizna i na kraju završio u Hagu. Nastavak u sutrašnjem broju.
PREDSEDNIK VUČIĆ IZ BRISELA: Važno je da čujemo šta oni misle, kako doživljavaju budućnost Evrope