Ne zna Pavle Grbović šta je trista kila! Da zna, da išta zna, ne bi uporedio BIA i krvavi Štazi.
Kad čovek naumi da izgovori krupne reči, mora jako da otvori usta, a tada dolazi do promaje u glavi, a onda, na primer, izleti ovo:
„Ja sam prilično uveren da bezbednosni sektor pod vođstvom Srpske napredne stranke svog uzora vidi u Štaziju, bezbednosnoj službi Istočne Nemačke“, ocenio je mladi lider Pokreta slobodnih građana.
Formirana 1950. u delu Nemačke koji je do ujedinjenja bio pod kontrolom SSSR, a ugašena 1989. godine, dakle, pre nego što se Grbović rodio, ova je tajna policija odgovorna za tamničenje više od 200.000 političkih zatvorenika, kao i za smrt oko 1.000 ljudi koji su pokušali da pobegnu iz zemlje proglašene za „socijalistički raj“. Povod za ovu - inače gramatički nepismeno sročenu - ocenu bio je tekst u kom se tvrdi da BIA hakuje telefone opozicionih aktivista, što ova služba nije čak htela da komentariše jer su izneti „besmisleni navodi“.
Strah od prisluškivanja telefona prirođena je Srbima i toliko jaka da se čak i jedan Hrvat kao što je bio Tito, u Beogradu zarazio njom i smakao svog najbližeg saradnika Leku Rankovića.
„Nećemo o tome telefonom“ u socijalističkoj Jugoslaviji koristilo se tokom razgovora onim klasičnim aparatima podjednako često kao i „okreni nulu da te bolje čujem“.
U novije vreme, ko je god hteo da ga u društvu smatraju važnim, isključivao je mobilni telefon, a oni najvažniji vadili su baterije i stavljali ih na kafanski sto da svi vide. Kao, ništa nisi postigao u životu ako nisi na državnom spisku za prisluškivanje!
Ovim se, naravno, neće reći da prisluškivanja nije bilo. Jeste, i te kako! Ali, po pravilu, ozvučeni nisu bili oni koji su to javno tvrdili. Oni su ionako bili preglasni. Uostalom, u tekstu koji je uzbudio Pavla Grbovića kaže se da je napredni izraelski softver za otključavanje telefona srpskim službama bezbednosti poklonila Norveška. Nema sumnje da se pokazao odličnim i u Izraelu i u Skandinaviji. A ranije je bio korišćen nemački program... Mi neupućeni u špijunske stvari rekli bismo da je reč o opšteprihvaćenoj praksi.
Naravno, svuda postoje precizna zakonska ograničenja za primenu ove mere. Pavle Grbović, kao narodni poslanik i zamenik člana Odbora za kontrolu službi bezbednosti, svakako ima više mogućnosti od drugih građana Srbije da proveri zakonitost rada BIA i kad je reč o prisluškivanju. I, uopšte, da o celoj stvari nešto nauči.
Jer ono što sada zna, ravno je nuli.
Šta je njega, recimo, uverilo da BIA prisluškuje političare? Evo šta!
„Mi (u opoziciji) imali smo situacije da se stvari koje smo govorili na zatvorenim sastancima ili u nekim grupama u kojima komuniciramo unutar stranke ili između stranaka da se te stvari doslovno u realnom vremenu pojavljuju u tabloidima i na televizijama s nacionalnom frekvencijom“, naveo je činjenicu koja ga je, veruje, prosvetlila.
Ali kad mu je već neko negde pominjao Štazi, trebalo je da mu kaže i ovo: krajem osamdesetih u Štaziju je radilo oko 91.000 ljudi, ali su još stotine hiljada njih - neki istraživači tvrde čak dva miliona - bilo zaduženo da špijuniraju svoje prijatelje, porodicu i kolege i o svemu dojavljuju Štaziju. Tako je ta zloglasna služba imala dosijee o više od 5,5 miliona osoba. Kad BIA želi da sazna nešto iz opozicionih krugova, ona prosto pita prijatelja iz opozicije. I on joj kaže.
Istina, u kafani, ili u parku, u kancelariji... Ne telefonom, jer se telefoni, kao što je poznato, prisluškuju.
PREDSEDNIK VUČIĆ IZ BRISELA: Važno je da čujemo šta oni misle, kako doživljavaju budućnost Evrope