Pametni ljudi ne vole da su u pravu, jednako onako kako se glupi ljudi upinju da budu u pravu i na silu.
Jer pametni ljudi uglavnom ćute ako nemaju što pametno da kažu, a kada progovore, to je uglavnom svojevrstan poziv na buđenje okolini koja „snom mrtvijem spava“, da citiramo našeg velikog vladiku koji je još pre nekoliko vekova ustvrdio da je naš narod sklon dubokim snovima o samome sebi, kao i o svetu oko sebe.
Nastavljajući se na posao visprenog vladike, potpisnik onih redova je pre šest godina objavio knjigu „Slepe ulice istorije; elita, (dis)kontinuitet i legitimitet“, istražujući zašto naše društvo često završava u ćorsokaku, u kome niko nikome ništa ne priznaje i gde se uvek iznova hvatamo za guše, umesto da se kao pametniji narodi latimo olovke i papira i tako rešavamo nagomilane probleme. Ta knjiga je ustvrdila da je srpsko društvo nedovoljno integrisano i da u njemu postoje razni „bablovi“, tj. mehuri, u kojima žive različite društvene grupe koje se obraćaju uglavnom svojim istomišljenicima i teško izlaze iz tih mehura da bi susrele, a kamoli uvažile drugačije mišljenje. Ova studija je ustvrdila da je uzrok tome naša istorija kleta, u kojoj je stalno neko nekoga vijao - mi Turke i Turci nas, pa po oslobođenju mi jedni druge u svim varijantama - Karađorđevići obrenovićevce (i obrnuto), radikali demokrate (i obrnuto), komunisti sve druge zajedno (i obrnuto - svi drugi zajedno komuniste), sve do onih novijih vijanja između miloševićevaca i antimiloševićevaca, dosovaca i novoradikala i ovih najnovijih vijanja između pristalica i protivnika sadašnjeg režima, čega su trenutno pune ulice i trgovi.
Naprosto, među plahovitim Srbima se zapatila navika da one ključne nacionalne probleme ne rešavamo putem dijaloga, konsenzusa i dogovora, već putem prozivki ko je veći đavo, a ko bolji anđeo, pa su nam ti nacionalni problemi stalno u neredu, jer oni društveni „bablovi“, tj. mehuri, misle da su samo oni u pravu i sad tlače jedni, pa će onda tlačiti sutra drugi, a ni jedni ni drugi nikako da naprave funkcionalnu integraciju nacije, države i društva, koje tako pocepano na plave i žute, selo i grad, prvu i drugu Srbiju, raju i elitu, živi vekovima, a da su samo retki državnici u našoj istoriji pokušali da to malo srede. Nismo mi Francuzi, koji su u momentu nacionalne propasti našli De Gola, koji ih je ujedinio i sredio, ili tek nismo Englezi - koji su pametnih državnika imali koliko hoćeš - od starih lordova sve do Čerčila, usled čega danas čitav svet i govori njihov jezik.
S druge strane, naš narod, „sirak tužni bez iđe ikoga“, veoma je teško pronalazio ljude sa državničkim kapacitetima, poveravajući državno kormilo prečesto kratkovidim političarima bez kapaciteta, koji nisu videli dalje od sopstvenog nosa. Stoga nije čudo da i danas, baš kao i pre nekoliko vekova, živimo u tim „bablovima“, tj. društvenim mehurima, između kojih ne da nema dijaloga, dogovora i konsenzusa, već je ključno pitanje da li će oni konačno i puknuti, polivajući vrelom vodom sve oko sebe.
U knjizi koju smo pomenuli, potpisnik ovih redova skicirao je kako da se takvo jadno stanje naše nacije prevaziđe konstruktivnim državničkim inženjeringom, ali o tome ćemo neki drugi put, jer ne bismo da ispadne da bilo kome sada solimo pamet. Jer smo rekli da pametni ljudi i ne vole kada su u pravu, dok onih drugih koji misle da su samo oni u pravu kod nas ima i više nego dovoljno.
