Juče smo moji drugari, gospoda babe - imena i br. l. k. poznati redakciji - na ručku u onoj mojoj kafanici razmatrali trenutnu društvenopolitičku situaciju i pokušavali da predvidimo dalji razvoj događaja. U čemu, treba reći, nismo uspeli. Sve je ostalo nepredvidivo. Ali u tome i jeste čar života, zar ne.
Moji tehnološki napredniji drugari, koji imaju uvid u bespuća društvenomrežne zbilje, preneli su mi da opoziciona internet zajednica u činu davanja (udeljivanja) podrške studentima od strane istaknutih sportista, među njima i Novaka Đokovića, vidi veliki predznak skorog strmopizda Visokog Carstvija. Čak su i neki od drugara bili skloni - doduše sa sumnjom većom od nade - da to tako vide. Moja neznatnost je ostala pri stavu izrečenom na ovom mestu još pre nekoliko godina. Koji glasi: U Srbiji se više niko i ništa ne može srušiti; sve je već srušeno. Ovo „srušeno“ valja čitati u sociološkom, ne arhitektonskom i ne političkom smislu. Pisac hoće da kaže da je naše društvo razoreno, da u njemu, osim nefunkcionalnih (bolje reći loše funkcionalnh) apstrakcija „srpskog stanovišta“ i „vidovdanske etike“, ne postoji sistem vrednosti zajednički za sve i da se zbog svega toga (i još koječega drugog) naše društvo smatra i disfunkcionalnim društvom.
Šta bi to moglo biti disfunkcionalno društvo? Disfunkcionalno društvo, to bi vam bilo nešto upadljivo slično „osnovnoj ćeliji društva“ - disfunkcionalnoj porodici.
Prepričaću vam šta kaže Vikipedija o disfunkcionalnoj porodici: To je, kaže Vikipedija, porodica koja ide iz jedne u drugu konfliktnu situaciju, iz svađe u svađu, koju karakteriše nasilničko ponašanje - najčešće oca porodice, ali ponekad to bude i neko dete - i koja provodi loše dane pod istim krovom naprosto zato što je porodica i što članovi nemaju kud. (Svaka sličnost sa jednim stvarnim društvima i državama je namerna.)
Disfunkcionalne porodice retko (praktično nikad) postaju funkcionalne, stvar slično stoji i s društvima, ali ima primera gde neka društva provedu dugo vremena u disfunkcionalnosti - ili još gore, u naopakoj funkcionalnosti, pa u jednom momentu profunkcionišu.
Ali to ne biva bez političke volje svih (ili većine) segmenata društva - ili bar bez žestokog spoljašnjeg pritiska - da se disfunkcionalni društveni odnosi restartuju i da se okrene novi list.
Tako je npr. disfunkcionalnu Kraljevinu Jugoslaviju - za koju je disfunkcionalnost (sada nevoljno samostalne) Srbije belo perje jer je potonja manje-više jednonacionalna - resetovala komunistička revolucija.
Kad je SFRJot propala zbog globalnog kolapsa komunzima - da toga nije bilo, još bismo mi živeli u SR Srbiji - umesto da demokratizuje komunistički restart, Srbija se vratila na predratna fabrička podešavanja. Ostatak priče znate.
Ja u ovom momentu ne vidim spremnost nijednog segmenta srpskog društva da prihvati, kamoli da predloži projekat izlaska srpskog društva iz stanja disfunkcionalnosti, poput npr. povlačenje ručne i raspisivanje izbora za Ustavotvornu skupštinu, jedinog načina za izlazak iz negativne spirale.
