Studentski protesti, pogotovo oni u prošlu svetu nedelju, izazvali su žestoku euforiju u Krugovima Dvojke i karabudžacima Euromahale, mnoge majke opozicione invencije su u okupljanju maltene „kritične mase“ po ko zna koji put prividele ostvarenje njihovog vekovnog vlažnog sna da će umesto njih neko drugi uraditi posao.
Euforije su zla kob Srbije, koja, otkako pamtim - a pamtim već jako dugo - tetura između kratkih perioda euforija i dugih perioda letargije i stagnacije. Pravilo je sledeće: posle svake euforije sledi žestok pičvajz. Posle svakog pičvajza sledi letargija. Kad letargiji prirodnim putem istekne rok trajanja, ide nova euforija. I tako od vijeka do vijeka.
Interesentno je da protestujuća studentarijala nije podlegla euforiji - koju ne treba mešati sa dinamikom, koje i te kako ima - a još manje seljačkom maksimalizmu, dakle, traženje promptnih ostavki svih i svuda, mada - kao ni prethodne studentarije - nije odolela izazovu karnevalizacije, dakle, mešanju političke akcije i hepeninga, krajnje ozbiljnih tema i vickastih parola sumnjive duhovitosti.
Nemam predstavu ko bi mogao biti mastremind studentski protesta - da li je to jedna ličnost ili kolektivno telo - kakogod, čini mi se da su studenti shvatili ono što opozicija koja traži načina da se prišljamči studentima nikada nije, niti će ikada shvatiti: da normalizacija političkog života u Srbiji, institucionalizacija i skidanje vela kolektivne depresije - bilo manijakalne, bilo klasične - mora ići postupno, korak po korak, od pritiska do pritiska, od ustupka do ustupka.
Svejedno. Sumnja mi je ipak veća od nade. Evo zašto, što reko Blic. Ukoliko studentarija ne shvati - a zasad mi ne izgleda da shvata - da se bez promene okamenjene nacionalističke državne paradigme personalne promene i pretumbacije neće ništa bitno promeniti.
Kao što ništa bitno nisu promenili ni posle Petog oktobra, u vreme kad je manji, ali dinamičniji i sposobniji deo DOS-a bio naumio da promeni paradigmu i institucionalizuje Srbiju, u čemu bi i uspeli da duboki pseudopozicioni čaršijaneri nisu opstruirali te napore i na kraju streljali Đinđića.
Ako studenti i uopšte građani okupljeni oko njih nasednu na patku Milana St. Protića (i mnogih drugih) da su srpski nacionalizam i nacionalni program OK, a da je problem samo u tome što ga sprovode „nikakvi Srbi“, ako, nadalje, sa indignaciijom ne odbace - i „poruče“ im: podržite nas za qwrz - podrške Koštuničinih ahbaba i generala legije qwrza, onda slobodno mogu da pišu: propalo.
Verujem da su protesti uznemirili Visoko Mesto, ali njega uznemiri i okupljanje 50 antiprotivnih osoba, takva je on ličnost. To uopšte ne znači da su uznemirili ostvareni Koštuničin vlažni san, „ministarstva sile“, kod kojih su i nož i mistrija, a čija lojalnost ne počiva toliko na „odanosti državi“ - kako to oni vole da kažu - nego na narodnoj poslovici: „Bolje vrabac vlasti u ruci nego opozicioni golub na grani.“
Kako onomad rekoh - i više puta ponovih - srpsko društvo će se, po sili nužde, uljuditi u nekoj neodređenoj budućnosti, protivno i volji vlasti i volji opozicije.
