Spoljna politika Srbije - nepotopljeni čamac na uzburkanom svetskom moru
Naš narod je sklon da ono što ima kritikuje, a da se onog što je oko njega uistinu dobro seti tek deceniju ili više kasnije.
Možda je to deo našeg hajdučkog mentaliteta, gde smo stotinama godina bili porobljeni na sopstvenoj zemlji, ali u okvirima tuđih država, pa se prema državi kao takvoj stvorio izvesni stepen nepoverenja koji se kasnije prelio i na sopstvenu, srpsku državu. Srbi, sa druge strane, kao jedan stari evropski narod i te kako imaju osećaj za istu tu državu kada je to najpotrebnije, a posebno u vremenima velikih ratova i kriza. Kao potomci onih koji su nekada davno stvorili moćno Dušanovo carstvo, a potom i Jugoslaviju kao „mini-imperiju“ (kako je naziva čuveni italijanski geopolitičar i novinar Lučo Karačolo), Srbi su do danas ostali ono što srpski istoričar Predrag J. Marković naziva „mačetom s mentalitetom bengalskog tigra“. Da je tako, najbolje se vidi u našoj spoljnoj politici. Odavno nema Jugoslavije kao predvodnice Pokreta nesvrstanih koja balansira između zapadnog i istočnog bloka tokom hladnog rata, a kamoli Dušanovog carstva, koje je bilo sazdano na mestu sudara civilizacija. Ostala je, međutim, u kolektivnoj svesti našeg naroda, ali i dobrog dela političke elite želja i potreba da se spoljna politika Srbije pažljivo diriguje u skladu s geopolitičkim gibanjima. Drugačije valjda i ne može, s obzirom na činjenicu da je geografski položaj Srbije bio i ostao njena sudbina, a sudbina se ne da tako lako menjati.
Elem, ako postoji bar jedna stvar koju aktuelna vlast u Srbiji generiše, a oko koje bismo manje-više svi trebalo da se okupimo, onda je to upravo spoljna politika koju ona vodi. Najpre treba biti krajnje iskren i reći da je naša nacija duboko podeljena u vezi s tim „kome se carstvu privoleti“. Sa jedne strane, nešto manje od polovine stanovnika Srbije želi da ona postane članica Evropske unije, da bi, sa druge strane, više od polovine njih bilo protiv uvođenja sankcija Rusiji, od kojih znatan deo čak podržava rusku stranu u ratu u Ukrajini. Podrška NATO je po nekim istraživanjima na nižem nivou nego što je to bio slučaj 1999. godine, kada je isti taj NATO bombardovao Srbiju, ali to ne smeta većini Srba koji napuste Srbiju da bolji život potraže baš u Nemačkoj ili Sjedinjenim Američkim Državama. Kina je donedavno bila prilično velika nepoznanica za širu domaću javnost, a danas su i po pitanju saradnje s njom podeljena mišljenja - od toga da je reč o zemlji koja ne priznaje tzv. državu Kosovo i ekonomski ulaže u Srbiju doprinoseći njenom rastu do toga da su kompanije pod njenom kontrolom najveći zagađivači životne sredine.
Presek svega ovoga upravo je današnja spoljna politika naše zemlje. Idemo ka članstvu u Evropskoj uniji jer je većina građana na svim prethodnim izborima glasala za partije koje vide Srbiju tamo i zato što su nam tamo najveći ekonomski i trgovinski partneri od kojih ne možemo ostati izolovani. Nismo uveli sankcije Rusiji, jer većina građana to ne želi, ali nismo ni verbalno narušili teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajine jer poštujemo međunarodno pravo i činjenicu da ni Ukrajina nije priznala nezavisnost tzv. države Kosovo. Imamo razvijene ekonomske odnose s Kinom, ali sve više i sve brže jačamo odnose sa Sjedinjenim Državama u oblastima poput savremenih tehnologija, energetike i nauke. Vojno smo neutralna zemlja, kupujemo naoružanje od Rusa i Kineza, ali i izvodimo zajedničke vežbe sa NATO. Nazvali to balansiranjem, sedenjem na dve stolice ili aktivnom neutralnošću, činjenično stanje ostaje isto - srpski čamac, oslonjen na svoja dva vesla, postojano i hrabro plovi uzburkanim svetskim morem. Mnogi bi da mu promene pravac, da mu probuše dno, pa čak i da ga potope, ali on je i dalje tu na površini.
SUTRA SE OTVARA 54,5 KM BRZE SAOBRAĆAJNICE KOJA SPAJA MAČVU I PODRINJE, ŠABAC I LOZNICU Predsednik Vučić: Bez velikih snova nema ni velikih dela