Obično se u prigodnim, prednovogodišnjim tekstovima „podvlače crte“, nabrajaju događaji koji su „obeležili“ prethodnu godinu i biraju „ličnosti godine“.
Dok famozni Rogonja - na čiji sam dolazak blagovremeno upozoravao - još nije bio došao u Srbiju, obmotao qwrz bodljikavom žicom i krenuo da kara po komšilucima, i moja je neznatnost poštovala prednovogodišnju tradiciju. Otprilike u ovo doba godine Famozno je takođe „podvlačilo crtu“, doduše, s obrnutim predznakom, pak je biralo pobednike u sledećim disciplinama: luping, kretenizam, bednik i idiot godine.
Tu sam praksu - koja umalo nije postala još jedna srpska tradicija - naglo prekinuo, ne zbog manjka kretenizma i idiota, nego zbog žestine konkurencije u svim napred pomenutim disciplinama. Teško je, naime, bilo odlučiti se. Ako se, da kažemo, ko danas odlučiš pa proglasiš kretenizam i idiota godine, već sutra se pojavi žešći kretenizam i veći idiot.
Tako je bilo pre. Ali pre je - što reko Haso Muji u onom bradatom vicu - bilo svega. A sada? Sva je prilika da će nova 2025. godina biti godina bez krčmara.
Nemojte misliti da sam se prilikom procene budućih zbitija konsultovao s Nostradamusom ili baba-Vangom. Ma jok. Imam ja boljeg, takoreći nepogrešivog proroka: srpske medije (svih boja), dakle, i pozicione i opozicione. A mediji proroci kažu - mada hoće da kažu nešto sasvim suprotno - sledeće: društvo u kome se pišu, štampaju, snimaju, čitaju i gledaju takve bljuvotine ne može računati na bolje dane, može računati samo na završni račun.
Nije tu stvar u niskosti strasti i pobuda - politika je svuda na svetu menadžment niskih strasti, a novindžiluci su svugde njihova produžena ruka - stvar je u raspadnutom mišljenju guzicom i kratkim spojevima, u niskosti artikulacije, diletantskoj režiji i provincijalnom glumatanju (u najširem značenju reči „režija“ i „glumatanje“.)
Sa stepenom pismenosti, estetike - a pogotovo sa ovakvom vidovdanskom etikom i suterenskom duhovnom vertikalom - srpsko društvo krupnim koracima grabi - i svakim danom sve više napreduje - u hobsovsko pretpolitičko stanje, u kome „čovek zbog svoje prirode, a ne slučajem, stoji van društvene zajednice i po prirodi želi rat, budući da je sam i prepušten slučaju“.
Pisac hoće da kaže da srpsko društvo nije društvena zajednica - šta je društvena zajednica, biće tema neke naredne kolumne - nego labava, konfliktna konfederacija nekoliko labavih i konfliktnih, međusobno na krv i nož zavađenih interesnih zajednica. Kad su stvari tako postavljene, ne da je očekivano, nego je neizbežno da tu glavnu reč (i poslove) vode najjači.
Sigurno ste očekivali da ću posle „najjači“ napisati: „a ne najbolji“. Ali to, naravno, neću učiniti jer nemam nameru da povlađujem populističkoj dubari o dobrim, poštenim, nekorumpiranim, kulturnim, lepim itd. građanima na čijoj grbači jašu ružni prljavi i zli. A evo zašto. Zato što čvrstinu lanca određuje najslabija karika, tako i stanje u društvu koje nije zajednica određuju najjači.
"BIĆE TO NAJŽEŠĆA BORBA PROTIV KORUPCIJE, STUDENTIMA NE ZAMERAM NIŠTA" Predsednik Vučić: Izborićemo se za normalnu Srbiju, prelazne vlade neće biti