FAMOZNO: DOGAĐAJ GODINE
Iako iz juče podastrtih razloga u svečanom uočiprazničnom Famoznom neće biti svečanog proglašenja lupinga, kretenizma i idiota godine, ne znači da neće biti proglašenja pobednika u disciplinama frazetina i događaj godine.
Nije da pobednička frazetina „ne pada mi na pamet“ nije bila u opticaju i prethodnih godina, ali ove godine je doživela zvezdane trenutke. Koriste je u svim prilikama - i svakim povodom - praktično svi na histeričnoj političkoj i medijskoj sceni. I Najviše i najniže mesto, i novindžijski šljam i akademici i intelektualci i džiberi.
Frazetina se izborila za pobedničko prvo mesto zato što je elegantan način da se ne kaže otvoreno „oću qwrz“, a da pritom svakom bude jasno da se upravo to hoće reči (o štetama i koristima političke filozofije „oću qwrz“ po srpsku istoriju i život možete se obavestiti u kolumni „Traktat o qwrzu“).
Za moju neznatnost događaj godine bilo je celonoćno bindžovanje prve sezone TV serije „Sto godina samoće“. Treba reći da mi je - kad sam pre nekoliko meseci video najavu - sumnja bila veća od nade. Takozvani predložak - istoimeni roman po kome je serija snimljena - veoma je filmičan, prepun snažnih slika utkanih u fantazmagorične dramske situacije, ali dug je put od reči do slike.
Znao je to i autor romana - u mojoj optici najboljeg u XX veku - Gabrijel Garsija Markes, koji je decenijama tvrdoglavo odbijao primamljive ponude holivudskih producenata. Ne kažem da bi „Sto godina samoće“ u holivudskoj produkciji bio loš/a film/serija, ali već vidim kasting: Harison Ford kao Hose Arkadio Buendija, Meril Strip kao supruga mu Ursula Igvaran, Džoni Dep kao pukovnik Aurelijano Buendija. Ne ide to, brate.
Ali ni to što je serija snimljena na mestu romaneskne radnje, u Kolumbiji, nije bila garancija kvaliteta, tim pre što je hispanoamerička serijalna produkcija nadaleko poznata po peni od sapunice.
Već je prvi pogled na prva scenu prve epizode bio dovoljan da dokonam da će serija biti nešto najuzbudljivije (ne računajući filmove) što sam pogledao u poslednjih nekoliko decenija, upravo onako kako je prva pročitana rečenica romana - „Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija morao je da se seti onog dalekog popodneva kada ga je otac poveo da upozna led“ - bila dovoljan razlog da - od 14 h PM pa do 8 AM sledećeg dana - u dahu pročitam sve do zadnje rečenice.
Bio sam naumio da gledam po dve epizode za veče - da mi duže potraje - ali od tog posla nije bilo ništa. Odgledao sam ih sve u dahu. Valja imati na umu da se tu radi o osam epizoda od po sat, što je dužina četiri i po celovečernja filma, što, opet, znači da rasutost moderne pažnje nije posledica površnosti video-čarolija i društvenih mreža, nego odsustva snažnih umetničkih dela. Šta da vam kažem: must see.
Kad bi htele, naše filmadžije i serijalne efendije mogle bi da nauče kako se jedna istorija verovatno turbulentnija od naše, u datom slučaju kolumbijska, transponuje u fikciju i kako ta fikcija umetničkim sredstvima govori više od toj istoriji nego sve istorijske knjige skupa.
"BIĆE TO NAJŽEŠĆA BORBA PROTIV KORUPCIJE, STUDENTIMA NE ZAMERAM NIŠTA" Predsednik Vučić: Izborićemo se za normalnu Srbiju, prelazne vlade neće biti