Slušaj vest

Bio je na tribinama meča Partizana protiv Makabija, otvoreno navijajući za naš, domaći visokotrofejni tim. Nosio je i dres Tajrika Džounsa, da sve bude zanimljivije i PRovski.

Sama utakmica nešto je što vam neću previše opisivati jer košarku ponekad i igram, ali stručni komentator, a ni trener u pokušaju nisam. Deo koji je prethodio utakmici pokazuje već drugi put solidarnost i humanost navijača ovog kluba. Naime, navijači Partizana u našoj Beogradskoj areni na teren su izneli, bacali plišane igračke, ogromne količine koje će završiti kod onih najmlađih kojima su one najpotrebnije. Neću ulaziti ni u suludu vest tabloida i povezivanja odluke trenera crno-belih Željka Obradovića da podrži proteste sa odlukom odlazećeg američkog ambasadora da dođe na ovaj zanimljiv i neizvestan košarkaški meč. Ambasador Hil je nedavno posetio i meč Crvene zvezde, ali to više govori o mekoj moći koju Amerika želi da pokazuje u Srbiji u proteklim godinama, radeći na trajnom prijateljstvu Srbije i SAD, na svu sreću.

Vratimo se na pliš, materijal koji iskreno i ne volim baš, iako me podseća na bezbrižno detinjstvo, osamdesete i nameštaj pastelnih boja koji nalikuje onom iz američkih filmova. No, to je samo moja asocijacija, vi zasigurno imate neku svoju. No, pliš se prethodne nedelje našao i u PR aktivnostima dela naše države, oduvek za pliš spremnog Aleksandra Vulina, koji o tome očijuka i s prijateljima u Moskvi, pa sve do predsednika Srbije, ali više u nekom PR smislu, a ne suštinskom. Ponovo se u javnosti pojavila informacija da je u toku „plišana revolucija“. Za neupućene, to vam je naziv za mirnu, nenasilnu revoluciju koja se odigrala u Čehoslovačkoj 1989. godine, označavajući kraj komunističke vlasti u toj zemlji. Ovaj poetski naziv ukazuje na mekoću i nežnost njenog toka - kao da se sistem urušio pod pritiskom plišanih medvedića, a ne oružja ili krvi.

Ljudi su izlazili na ulice čehoslovačkih gradova sa ključevima u rukama, simbolično zveckajući njima kao oproštaj od starog režima, dok su umetnici, studenti, da, da, studenti, i obični građani zajednički stvarali orkestar promene. U tih nekoliko sudbonosnih nedelja Čehoslovačka se nije ljuljala od topova, već od melodije slobode i solidarnosti, prelazeći put od diktature do demokratije bez ijednog ispaljenog metka.

Nazvana „plišanom“ zbog svoje nežnosti, ova revolucija ostaje primer da su najjači udarci oni koje nanesu reči, ideje i vera u bolje sutra. Znamo gde je Češka danas, daleko ispred naše zemlje, punopravna članica Evropske unije, duboko u Šengenu, uljuljkana solidarnom podrškom EU administracije i budžeta, sigurne ekonomije, sa punom podelom vlasti i vladavinom prava. Češka je danas zemlja zadovoljnih građana i privrednog rasta. Iz tog ugla plišana revolucija nema nijedan prizvuk negativnosti, da se razumemo, već ima prizvuk oslobađanja od neslobode i tada jake sovjetske diktature, podržane od strane lojalnih Čeha. Nadam se da se u izjavama predsednika ne nagoveštava da on Srbiju vidi kao zemlju diktature kojoj mora doći kraj pomoću pliša, uz pojavu vladavine prava, nenadano i kada se najmanje nadate.

Srbija zaslužuje otvorenije društvo, vladavinu prava, povezivanje sa susedima, zemljama koje dele iste vrednosti, zaslužuje i sve informacije i postupke o tragediji u Novom Sadu, koju su tražili studenti. Sve što studenti u ovom trenutku traže, sadržano je u poglavljima 23 i 24, o kojima sam vam godinama pisao, još otkad smo u Briselu, kao civilno društvo na seriji sastanaka jula 2016. godine sa predstavnicima država članica, argumentima ubeđivali sve njih da je u interesu Srbije, pre svega građana Srbije, da se ova dva suštinska poglavlja otvore. Isto bih i danas radio podržavajući Srbiju da otvori taj šifrirani klaster 3 u pregovorima sa Evropskom unijom, u kome su skrivene mnoge tajne kvalitetnijeg života građana Srbije.

Vratimo se i poslednji put na pliš, kao neposredni povod za moje pisanje. Sve što je plišano, nije mi strano - dobra je poruka, jer nas taj pliš koji vodi ka jačanju institucija, vladavine prava, veće otvorenosti, jasnih nadležnosti i odgovornosti svih koji su rekli sudbonosno „da“ kada su ih pitali da vode pojedine institucije. To „da“, kao i u braku, mora dolaziti sa određenim pravima, ali mnogo značajnije i sa mnogo zakonskih i moralnih obaveza.