Za razliku od prošlogodišnje Badnje večeri, koja je - valja naglasiti: pukim slučajem - protekla bez žrtava u ljudstvu i materijalu, u ovogodišnjim badnjevečernjim mahnitanjima bilo je žrtava i u ljudstvu i materijalu.
Obratimo pažnju ne Breaking News koji se na Badnje veče pojavio na srbskim portalima: „Zapalila se crkva tokom paljenja badnjaka u Šapcu. Užas na Badnje veče, ljudi u neverici posmatraju scenu“ i bla, bla, bla. Možda će daleko neko pokolenje rastumačiti zašto srpsko građanstvo i seljaštvo uvek u „neverici“ gleda na pojave koje su vrlo verovatne, ponekad i neizbežne, meni to ne polazi za rukom.
Zapaljenje šabačke crkve - namerno to pišem u obliku dijagnoze - nije bilo najveća šteta od badnjevečernjih paganskih orgijanja i saturanija. Dvoje muškaraca je u mahnitanjima izgubilo glave, jedan u Jagodini, drugi u Inđiji. Masovne tuče u nekim palankama, pivske flaše razbijene o glave, kanonade topovskih udara i petardi i sitni incidenti ne zavređuju ni pomen.
Moja neznatnost je još u pretprošlogodišnjem badnjem Famoznom upozorila da je badnjački gigantizam, koji iz godine u godinu sve više eskalira, igranje vatrom, stihijom koju je teško kontrolisati, koje po pravilu završava pičvajzom. U to vreme sam još uvek bio dovoljno naivan pa sam nadležnim svetovnim i crkvenim vlastima uputi sledeće poruke.
Crkvenim vlastima da verništvu i sveštenstvu skrenu pažnju da badnjevečernje orgijanje i paljevine nisu u duhu hrišćanstva (naravno pravoslavnog), svetovnim pak vlastima da ukoliko crkvene vlasti ne preduzmu ništa, postupe po zakonu, koji izričito zabranjuje i zaprećuje kaznu za loženje otvorene vatre u naseljenim mestima.
Rezultat mojih apela je bio sledeći: čim su pročitali inkriminsano Famozno, 85.000 srbskih vrabaca je momentalno pocrkalo od smeha. Dobrobiti vrapčije popularnosti radi, ove godine nisam slao nikakve „poruke“.
Kako vidimo, Badnje veče (i noć), dakle poslednji dan božićnog posta - koji bi, ako Porfirije u međuvremenu nije nešto promenio, morao da prođe u svečanoj tišini - bili su pozornica teško opisivih mahnitanja i orgijanja, da bi - kad je osvanuo veliki praznik i kad je trebalo svetkovati - Srbija izgledala kao da je prethodne noći detonirala neutronska bomba.
Nigde žive duše nije bilo, nigde nisi mogao kupiti cigare, malo si gde mogao popiti kafu. Sad počujte šta Uncle Bas ima da kaže: Badnjevečernje mahnitanje i kalakurnice su se pred zoru 7. januara smirile, ali samo na površini, u dubinama kolektivnog nesvesnog takva mahnitanja se gomilaju i povremeno ponovo izbiju kao činovi individualnih mahnitosti, poput npr. dvaju pretprošlogodišnjih masakara ili - u blažoj formi - kao beskonačno prepičkavanje i pičkaranje političkih persona dramatis i njihovih članastava i simpatizerstava.
Ovakva nekontrolisana, društveno prihvatljiva mahnitanja, koja država nema muda da spreči da ne bi pokvarila simfoniju s crkvom, po gvozdenom pravilu vode u velike pičvajze. Kad se setim koliko su badnjačka mahnitanja s kraja osamdesetih bila manja od današnjih - a kakvo se sranje iz njih izrodilo - ne smem ni da mislim šta će nastati iz ovih.
"NE PREPORUČUJE SE OPOZICIONIM PRVACIMA SA SLABIJIM SRCEM" Pogledajte četvrtih 100 od 1000 velikih stvari koje su urađene zalaganjem predsednika Vučića