SRBIJA I 21. VEK: NIS-mo baš pametno odigrali
Pre sedamnaest godina, prodaja Naftne industrije Srbije (NIS) predstavljena je javnosti kao velika politička i ekonomska pobeda.
Tadašnja vlast i tadašnja opozicija, uz izuzetak desetak poslanika, jednoglasno su sa oduševljenjem podržali ovaj potez, nadajući se da će on biti deo nekakvog šireg strateškog paketa. Pravdali su sramno nisku cenu budućim investicijama, koje nikada nisu realizovane, i političkom podrškom Rusije, koja se, kao i uvek, pokazala uslovljenom isključivo ruskim interesima. Retorika o „bratskoj ljubavi“ između Srbije i Rusije, koja je tom prilikom ponavljana do iznemoglosti, ubrzo se raspršila pred realnošću geopolitike, u kojoj Rusija nikada ne deluje iz altruizma, već iz sopstvene računice. Oni koji su tada donosili odluke ili ih podržavali, svesno ili nesvesno, omogućili su da ključni energetski resurs, izgrađen trudom i sredstvima građana, pređe u ruke stranog vlasnika, ostavljajući Srbiju bez mogućnosti da samostalno upravlja svojim energetskim sistemom.
Prodaja NIS-a nije bila samo ekonomska odluka već i politička kapitulacija. U trenutku kada je Srbija imala priliku da izgradi energetsku nezavisnost i stratešku stabilnost, odlučeno je da se većinsko vlasništvo nad naftnom industrijom, izvorima i insfrastrukturom preda stranoj kompaniji za cenu koja ni tada nije odgovarala njenoj vrednosti. Čak i oni koji su pravdali ovu odluku isticali su da će buduće investicije učiniti ovu prodaju isplativom, ali te investicije nikada nisu stigle. Umesto toga, NIS je postao alat za ostvarivanje ruskih interesa u regionu, dok su građani Srbije ostali bez kontrole nad ključnim resursima. Profit kompanije bio je jasan pokazatelj da je njena stvarna vrednost višestruko premašivala iznos za koji je prodata. Za samo godinu dana NIS je ostvario dobit koja je dva puta veća od celokupne cene koju su Rusi platili. Dok su se u javnosti plasirale priče o navodnom savezništvu i političkoj podršci Rusije, stvarnost je bila drugačija - sve je bilo podređeno interesima Moskve, dok je Srbija ostala samo sredstvo za postizanje njihovih ciljeva. Poseban problem predstavlja i to što je NIS gotovo u potpunosti zapravo vojvođanski „Naftagas“, firma koja je bila u vlasništvu građana Vojvodine, izgrađena u celosti od njihovih sredstava i oteta od njih kada je režim Slobodana Miloševića opljačkao i drugu imovinu AP Vojvodine i njenih građana.
Energetska zavisnost Srbije od stranog vlasnika i ruskih interesa predstavlja ogroman problem, ne samo za ekonomiju već i za političku stabilnost zemlje. Sankcije koje će Amerika uvesti ovoj ruskoj kompaniji realnost su, njeno poslovanje je dovedeno u pitanje, a oni koji su tada NIS prodali za 400 miliona danas tvrde da on vredi više od četiri milijarde evra. Vidi se da odluka o prodaji nije samo obezvredila trud generacija koje su gradile NIS već je i dugoročno oslabila kapacitet Srbije da samostalno upravlja svojim razvojem. Realnost je pokazala da u ovom odnosu Srbija nikada nije bila partner, već samo podređeni činilac u širem planu ruskih interesa. Srbija mora izvući pouke iz ove greške i prepoznati koliko je važno da strateški resursi budu pod domaćom kontrolom. Svaka zemlja koja teži suverenitetu mora prvo osigurati vlastitu energetsku nezavisnost, jer bez toga nijedan drugi oblik slobode nije moguć. Ova epizoda treba da ostane opomena kako se nikada više ne bi ponovila slična politička i ekonomska katastrofa.
Još nema komentara – sjajna prilika da pokreneš raspravu!