Slušaj vest

Lemi Kilmister, basista grupe Motorhed, zajebant i lola-bekrija svetskog glasa, koji na top-listi mojih omiljenih rokera - političkih filozofa zauzima visoko drugo mesto - odmah ispod Uncle Kita Ričardsa - imao je pomalo uvrnut stajling. Voleo je, naime, da nosi oficirske bluze Vermahta.

Taj modni detalj nije promakao nekom politički korektnom picopevcu-novindžiji, koji je pitao Lemija nije li zazorno da nosi delove uniforme vojske koja je napravila teška sranja po svet, na šta mu je Lemi odgovorio da on, Lemi, nacizam i naciste očima ne može da vidi, ali da 1. pičvajze nisu pravile (sjajno) dizajnirane uniforme, nego ljudi koji su ih nosili i 2. da bi on, Lemi, ukoliko bi Cahal (Izraelska vojska) poradila na dizajnu uniformi, vrlo rado oblačio izraelske oficirske uniforme.

I vaistinu. Praktični Jevreji ne daju ni pet sitnih para na ordenje, lampase, epolete, egzalire, insignije i ostale militarne trice i kučine. U nepraćenju vojne mode idu tako daleko da čak ni izraelske borbene jedinice ne nose maskirne uniforme. U čemu im kao kuhinjski vojni teoretičar dajem za pravo i spreman sam da naučno dokažem da je drečavi kamuflažni šareniš upadljiviji od sivomaslinastih uniformi starog kova.

Vojska kojoj bi zaista bilo stalo do neupadljivosti borbenog sastava dobro bi učinila da svoje trupe oblači u dronje iz kineskih radnji, a zašto - to će vam reći svako ko zna koliko je teško na sremskim džadama u sumrak uočiti - ponekad i u poslednji čas - biciklistu odevenog u narečni autfit.

Odavno se moja neznatnost - iz književnih, ne militarnih razloga - bavi fenomenologijom vojnih uniformi. S dobrim (književnim) razlogom. Uniforme nacionalnih vojski govore više o nacijama i nacionalnim mentalitetima i karakterologijama nego tomovi istorija i etnografije.
Davnih dana sam u pokojnom časopisu Vidici pročitao studiju o oficirskim uniformama - naročito šapkama - nemačkih i ruskih vojski kao opredmećenim manifestacijama militarističkog duha nemačkih i ruskih elita; kažem „elita“ jer se sirotinja raja u tim stvarima ništa ne pita.
Sa stanovišta estetike, Lemi nije grešio: uniforme Vermahta su zaista vrhunac vojnog dizajna, odmah iza njih slede ruske uniforme, utisak o kojima donekle kvari prenakinđurenost i megalomanija. Pogledajte samo ruske oficirske šapke. Sve će vam biti jasno. Svaka šapka govori: mi smo ogromni, hoćemo sve i hoćemo odmah.

A đe smo mi tune. Mi smo (jedina koliko znam) nacija čija je vojna moda s vremenom degradirala. U XIX i u prvoj polovini XX veka srpske/jugoslovenske oficirske uniforme bile su vrhunac onovremenog vojnog dizajna, da bi za vreme SFRJota postaje bezlične, da bi posle demokratskih promena na takve, bezlične Titove uniforme, bila zapandrčena serija bezličnih oznaka raznoraznih državnih zajednica, da bi u konačno nezavisnoj Republici Srbiji uniforma geralisimusa Mojsilovića izgledala inferiorno u odnosu na uniformu nemačkog policajca ili ruskog saobraćajca. Zašto je ovaj uvod bio potreban, o tome se obavestite sutra.