Takozvana politička realnost sama po sebi nije ništa realno, još je manje nešto istinito, što uopšte ne znači da nije u stanju da opustoši realnost, što često i čini.
Šta je onda politika realnost ako nije ništa realno. To je, najkraće rečeno, fikcionalni konstrukt iliti modernije rečeno „narativ“ koji uobličava društvenu psihologiju.
Prosto ko pasulj. Da bi velika grupa ljudi živela na jednom ograničenom prostoru, a da pritom jedni drugima oči ne povade, potrebno je da više nego ubedljivo većinski veruju u jednu priču, nakićenu lokalnim junacima, antijunacima, idealima, vrednostima i ostalim tricama i kučinama.
Ako neka grupa ljudi - recimo, mi Srbi - deklarativno veruje u nacionalnu priču, a pritom jedni druge povazdan napušavaju (u redovnim), jedni drugima vade oči (u vanrednim) ili jedni drugima skidaju glave (u najgori okolnostima), onda to znači da nešto nije u redu sa vladajućom pričom.
Problem sa našom nacionalnom pričom - i politikama izvedenim iz nje - jeste to što je to u osnovi junačka, ratna priča, ispričana u davna vremena (i potom bezbroj puta prepričavna) da bi motivisala pučanstvo na oslobađanje braće rasute po regionu. Sad će neki drkadžija da grakne: pa šta je tu problem, zar manje-više sve nacionalne priče nisu takve? Drkadžija je u pravu, sve nacionalne priče su slične, problem sa našom je to što nema alternativnu priču za razdoblja mira, tako da se - kad nije ratno stanje - ratne operacije prenose na domaći teren.
Ćosić je rekao pola istine kad je rekao da mi dobijamo u ratu, a da gubimo u miru. Propustio je da kaže da u miru izgubimo zato što se međusobno pokoljemo. Kako sam višekratno pisao, naša vekovna ratna priča je izanđala, postala neupotrebljiva i završila je u političkoj krizi dugog trajanja, u kojoj obe zaraćene strane, svaka na svoj način, daju sve od sebe da ne dođe do raspleta. Do koga će - kako onomad ovde napisah - na ovaj ili onaj način i doći uprkos naporima obeju zaraćenih strana da sve ostane kako jeste, s tim što jedna zaraćena strana deli perpetuaciju statusa quo s Vučićem na čelu, dok druga strana želi status quo bez Vučića. Kome, naravno, ne pada na pamet da status quo ostane bez njega.
Bez puštanja u opticaj i ulaska u političku arenu neke alternativne, integrativne, mirnopske priče, procesi dezintegracije društva i erozije institucionalnosti će se nastaviti sve da se Vučić & Co koliko sutra samostrmopizde, kažem „samostrmopizde“ jer ne vidim nikog ko bi ih mogao strmopizditi u dogledno vreme - jer bi u slučaju strmopizda status quo i dalje ostao na snazi, samo bi se druge personae dramatis uspentrale na vlasti - i na Vladu - a trenutna vlast bi se strmopizdila u opoziciju, koja bi - znajući ljude - troduplo brže, jače i boje radila isto što radi i postojeća.
To bi vam bila čestitka za Prvi maj, Međunarodni dan rada.
Još nema komentara – sjajna prilika da pokreneš raspravu!