Odnedavno se Politikina Rotopalanka odala raspisivanju poternica. Ovako to radi. Neko iz antivučićevskog tabora izjavi nešto za šta Rotpalankin kolegijum pomisli da se ne bi svidelo Visokom Uvetu i onda - u nameri da se što dublje uvuče u Visoko Dupe - inkriminisanu izjavu brže-bolje zapandrči na naslovnicu, u onom ljigavom, bajagi objektivno i pravovremeno izveštavajućem tonu od koga dobijam krvavi proliv.
Pre neki dan na Politikinoj poternici se našla Tamara Skrozza, zbog sledeće TV izjave: „Ta noć, između 5. i 6. oktobra, po mom mišljenju, sada post festum, trebalo je da izgleda potpuno drugačije. Neću da sada pričam kako, da ne bismo imali probleme. Ali što se mene tiče, ta noć je trebalo da bude potpuno drugačija, nešto nalik onome što smo učili u knjigama istorije. Da je ta noć bila drugačija i da smo se 6. oktobra probudili u jednoj drugačijoj Srbiji, Srbiji bez nekih ljudi, mislim da bi ovo danas bilo sasvim druga priča, a mi zapravo živimo devedesete.“
Nije se štamparska boja čestito ni osušila na poternici, Informeri i ostala štampana i videlo makulatra aktivirali su Post-Crime Squad, jedinicu za sprečavanje zločina u prošlosti, iždžeparenu iz filma „Minority Report“ i prilagođenu „našim posebnostima“.
Razumem ja da su neki dilberi pomislili da su upravo oni ti ljudi bez kojih je - da je noć petog oktobra „bila drugačija“ - Srbija „trebalo“ da se probudi i da živi dugo i srećno. Razumem i to da je poternica za Skrozzom još jedna od bezbroj isfoliranih moralnih panika i podizanja prašine, ali Skozza nije rekla ništa što bi bio zazorno. Peti oktobar je davno prošao, šestog oktobra su se svi probudili (i nastavili da se bude), nema leševa, nema oružja, Skozzino je neotuđivo pravo - na koje ću kasnije izneti neke primjedbe - da misli i govori da bi bilo bolje da se neki ljudi nisu probudili. To se zove kontrafaktualna istorija.
Interesantna stvar. Moja neznatnost već nekoliko godina huška nekog budućeg Đinđića da u noći budućeg petog na šesti oktobar odvede budućeg Koštunicu u Marićevića jarugu i da mu puca u potiljak, a tabloidni Pre-Crime Squad nijednom nije reagovao. Ako se pitate zašto, znajte da je to zato što moja neznatnost misli ozbiljno, za razliku od Skozze koja - misli da misli ozbiljno - ali sa zakašnjenjem od 24 godine.
Na redu su primjedbe. Tokom pomenute 24 godine od raznoraznih dilbera/ki sam najmanje 250 puta čuo govoranciju vrlo sličnu Skrozzinoj. Ko biva...“Zašto niste pod mač, bato.“ Zajedničko svim tim dilberima/kama je da niko od njih nije bio član nijedne od jebenih DOS-ovih stranaka i da su - manje-više svi ti dilberi/ke - sedeli u toplinama svojih domova i povremeno izlazili na demonstracije.
Da li bi iko od tih 250 dilbera/ki bio spreman da izda naređenje za odstrel ili - još direktnije - da puca u nekog od onih bez kojih bi, da se nisu probudili, Srbija bila bolja. Garantujem da ne bi. Zašto su onda očekivali - ne znam uostalom od koga su očekivali - da uradi nešto što smo „učili na časovima istorije“.
Zato što je očekivanje da neko drugi uradi ono što ti nećeš ili ne smeš da uradiš jedan od najstarijih srpskih zanata, u našem narodu poznatiji pod imenom mlaćenje gloginja tuđim qwrzem. Nastavak sutra.