Kad sam listajući jutros novine po dijagonali naleteo na naslov/podnaslov (jebem li ga šta je) „borba protv litijuma“, nisam mogao a da se - „s ponosom“, što rekli srbski politikanti - ne prisetim kako sam se u jeku afere Černobilj, takoreći na pragu SKC-a, u kome se održavala antiatomska tribina, okrenuo „na peti“ i umesto na tribinu otišao u kafanu „Arilje“ na pivo.
Ko sam ja, pomislio sam, da bih imao nešto protiv atomske energije. (Koga on folira, prokomentarisaće drkadžije. Bio u krizi, pa odjurio na pivo.) Obratite pažnju na ovo: Tako se rapaljski i šeretski izbagatelišu mnogo ozbiljniji uvidi od mog drevnog uvida da je idiotizam protestovati protiv fizičkih sila.
Da se antiatomska tribina održava danas, ne znam gde bih otišao na pivo. Kafana „Arilje“ više ne postoji. Na tom mestu se šepuri nekakav seks-šop ili - u boljem slučaju - DM. Sad ću na trenutak skrenuti s teme i uživeti se u ulogu voditelja/ke nostalgičarske emisije „Kod dva bela (usrana) goluba“ i ispresti priču o kafani „Arilje“, romantičnom sastajalištu boema, novinara Studija B i uglednih bekrija iz svih oblasti života i rada, a onda ću priču začiniti ironičnom opaskom o društvu koje raznorazna romantična „Arilja“ nenamenski preuređuje u seks-šopove i DM-ove pa posle na talasima Radija Beograd nariče za starim dobrim vremenima romantičnih „Arilja“.
Nije zgoreg pomenuti ni priču o knjižnom fondu Narodne biblioteke Srbije, koji je uništen u šestoaprilskom bombardovanju, a koji ne bi bio uništen da vojni kamioni namenjeni izmeštanju nacionalnog blaga na sigurno mesto nisu upotrebljeni za transport nameštaja raznih gospođa ministarki.
Ako mene pitate, neuporedivo odgovornijim za uništavanje Narodne biblioteke Srbije smatram tadašnje ministre nego Luftvafe. Luftvafe je radio svoj neprijateljski posao, ministri su - umesto da rade za opšte dobro - radili za ličnu korist. Nije to bio ni prvi ni jedini, a podozrevam da neće biti ni poslednji put.
Ali udaljih se od teme. Grupe građana koje se bez pokrića i po inerciji nazivaju „opozicija“ polažu puno nade u „borbu protiv litijuma“, što i nije čudo ako se setimo da se i akcija prikupljanja humanitarne pomoći za bebe zvala „borba za bebe“. Kako vidim - očekuje se i „opštenarodni ustanak“.
Možebiti da bi ustanak i uspeo kad bi ustanici nabavili vremeplove i prebacili se u godinu, da kažemo, 1989, najkasnije devedesetu. Tad su narodi Evrope bili stavljeni pred grdno iskušenije: hoće li se uklopiti u nove istorijske tokove i tehnološke i političke trendove ili će oko svojih Bantustana, umesto srušenog Berlinskog zida, podići male kineske zidove i povesti svoje male krstaške ratove.
Znamo za šta se opredelio naš narod. Plebiscitarno. Milošević je - kad je posle 13 godina konačno prdnuo u čabar - osvojio blizu 1.900.000 glasova, nešto više je osvojio pobednik, Koštunica, pa smo onda svi prdnuli u čabar. I sad borba „protiv litijuma“ treba da izvadi stvar. Malo morgen, što reko Milošević.