Avgusta 2023. atmosfera u Beogradu bila je kao da je neko došao odnekud i odneo sve iz svega u čemu nikad ničeg nije ni bilo. Da sve bude crnje i gore, moj invalidski auto „seat ibica ekobust 1.2“ - od koga sam takođe postao bolesno zavisan - bio se pokvario, tako da sam se prigodom redovnih odlazaka na podnevne čajanke preživelih članova Beogradskog kruga u kafeu „Galerija“, po ulicama jedva prohodnim i u boljim vremenima, silom prilika morao kretati bez kriptozaštite i auto-moto oklopa, prepušten na milost i nemilost GSB-a, na izvol’te odvratnim prizorima i serijama pasivnih drive by agresija, da bih kao paroksizam opustošenja u podzemnom prolazu na Zelenom vencu doživeo nešto što se u boljim vremenima moglo doživeti samo u nesnimljenim, preventivno cenzurisanim noir filmovima Živojina Pavlovića - nasrtaj čopora maloletnih prostitutki, alfa-ženki - u pogledu stylinga jedva različitih od begleiterskih džetseterskih, listom boljih pički - koje su me saletele sa svih strana, hvatale za rukave i nudile kurvanjski espap, govoreći, citiram po sećanju: „Matori, oćeš pičke, popust 25 odsto, karanje 35, cijalis osam8 evra, pušenje 30, lizanje džabe. Povoljno, ne oklevaj. Možda ti je ovo poslednja prilika.“
Kad sam propustio sve ostale prilike, zašto da ne propustim i poslednju, uostalom preskupu, pomislih i nastavih kud sam naumio. Svakakvih sam se tog dana čuda, pokora i predznaka rapidnog približavanja kraja svijeta i vijeka nagledao na maršruti: poslednja stanica autobuske linije 53 - podzemni prolaz na Zelenom vencu - Brankova ulica - ulica Carice Milice - ulica Vuka Karadžića, ulica Delijska.
Ulica Carice Milice, koja me je - kao, uostalom, i ulice srpskih careva muškog pola pratila u stopu - koje se dahćući i sopćući dokopah nakon što prođoh bludno mitarstvo podzemnog prolaza na Zelenom vencu, bila je čist istorijski revizionizam, istinita naspram slika reotomanizacije Srbije, ćorsokak sa tri kolovozne trake zakrčen buljucima firmiranog ološa (oba pola) odevenog u „armani“ dimije i „zara“ čakšire-poture.
Nije se ulicom Carice Milice moglo proći od buljuka prosjaka s „bulgarijem“ na ruci, bilingvalnih kokošara koji su se kurčili „konstantanima vašeronima“ i jajara - koje su prvi milion (RSD) zaradile karajući babe u bulju za 50 evra - sa zlatnim „roleksima“ i takozvanim kajlama oko volovskih vratova.
Kod narodne kujne „Proleće“, koja stoji u sačekuši na ćošku ulica Carice Milice i Vuka Karadžića, osvrnuh se i krajičkom oka ugledah providnu Ognjenu kokoš veličine slona kako u parku Vojvode Vuka, do kolena u govnima, kljuca Novičino biserje bačeno pred svinje.
Dok je naš kolumnista na odmoru, objavljujemo odlomke iz njegovog novog romana „Minority Report“, koji uskoro izlazi u izdanju Derete.