Države se po veličini, moći i bogatstvu često razlikuju i u praksi ne postoje dve zemlje koje su po svim parametrima u potpunosti jednake. Međutim, to što u odnosima dve zemlje jedna strana uvek ima opipljivo bolju početnu poziciju ne znači da manja država treba da na najveće sile gleda kao na zaštitnike, već naglašava potrebu na izgradnji i održavanju partnerstava.
Ovo je pogotovo značajno za Srbiju, koja se tradicionalno nalazi na raskrsnici supersila. U njima ne smemo tražiti zaštitnike, majke i ujake, jer tako svojevoljno moć odlažemo u tuđe ruke. S druge strane, u takvom odnosu velikim silama pored moći dajemo i određenu dozu odgovornosti, koja u praksi pre svega predstavlja teret. Ishod toga je u nekim situacijama pozitivan, ali ostavljanje na cedilu je neminovno, i to baš najčešće kada su ulozi najviši i očuvanje svojih interesa najznačajnije.
Lek za to je jednostavan - naporan rad. Odnosno, rešenje je izgradnja partnerstava, ali ako male države poput Srbije ne ulažu ozbiljan napor, najveće sile će na njih gledati kao na teret. Diplomatija je u srži ove potrebe. Što je država manja, to je veći značaj ulaganja u diplomatiju i jačanje veza sa ostatkom sveta. Naravno, najveće svetske sile, poput Sjedinjenih Američkih Država, Kine i Rusije, imaju i izuzetno kompleksne i napredne diplomatske sisteme u koje se ulaže nemala količina novca, ali sve to je posledica materijalnih i drugih faktora. Kada se pogleda prošlost najvećih sila današnjice, vidi se da je svaka od njih imala duge periode izolacije u kojima jaka diplomatija nije bila prioritet, već nešto u čemu je ležala opasnost.
Srbija, s druge strane, svoju državnost i nezavisnost duguje upravo snažnom i proaktivnom spoljnopolitičkom angažmanu u poslednja dva veka. Zato i danas investicije u diplomatsko-konzularni aparat i kvalifikovane kadrove moraju da budu jedan od najvećih prioriteta države, ko god njom vladao. Fokus velikih sila se veoma lako menja i kada im oko padne na Srbiju i region, to je najčešće u manjoj meri nego što bi očekivali od vernih zaštitnika. Kada postoji promišljen i proaktivan pristup u održavanju partnerstva, taj fokus na Srbiju će biti konzistentniji, usmereniji i efikasniji na uzajamnu korist.
Sličan princip postoji i kada je u pitanju želja za povećanjem trgovine, rastom ekonomije i privlačenjem investicija. Da bismo rasli, moramo da trošimo energiju, vreme i pre svega sredstva za uređenje Srbije. Najunosnije investicije iz svih delova sveta su moguće samo uz postojanje mnogih uslova, od infrastrukture i energetike, lanaca snabdevanja do bezbednosti i uređenog finansijskog sistema. Sve to ima svoju cenu, to se podrazumeva, ali ono što Srbija zapravo ne može da priušti jeste to da zemlja sedi i čeka da se promeni raspoloženje „zaštitnika“.
Partnerstva ne treba graditi samo sa najvećim silama, iako je možda pojedinačno značaj takvih partnerstava najveći. Na primer, Latinska Amerika igra perifernu ulogu u ključnim previranjima na geopolitičkom planu, ali s raznovrsnom i velikom ekonomijom predstavlja sjajan izvor za nova partnerstva. To olakšava i činjenica da srpski narod i država imaju prisustvo u Južnoj Americi duže od jednog veka i bogatu istoriju koja može poslužiti kao motivacija za obnovu tih odnosa. Potencijalni stubovi tih partnerstava mogu biti trgovina, borba protiv trgovine droge i organizovanog kriminala, turizam... Tradicionalno prijateljski odnosi koje treba obnoviti i ojačati su prisutni i u Africi - Srbija bi mogla mnogo toga da postigne kada bi u skladu sa sopstvenim mogućnostima mogla da institucionalno podržava razvoj siromašnih afričkih zemalja.
Treba imati otvoren pogled na svet i bogatstvo prilika koje on nudi, ali i svest o tome da se cena za napredak mora platiti kroz vreme, napor i novac. Srbija ne sme da bude tuđi teret, već da u odnosu sa svakom državom, nebitno da li sa SAD ili Senegalom, nastupa sa inicijativom, poštovanjem i samostalnošću.