Grigorije Diseldorfski se izgleda ponovo zamerio Kitaj Gorodu i Slavskom pojasu, tj. desnom krilu cincarsko-kalburske čaršije. Levo krilo - da ne kažem baš levo mudo - iste te čaršije, tj. svetosavska Euromahala, „podržava“ Grigorija iz istog razloga zbog koga ga je podržala kad se pre - koliko ono beše godina - odao političkom delovanju i upustio u avanturu vađenja trnja iz opozicione mindže.
Inače, odavanje političkom delovanju nije ništa neobično za arhijereje SPC - štaviše je uobičajeno i poželjno - ali isključivo ako je u „simfoniji“ s vladajućom politikom, i to ne bilo kojom. Sa Đinđićevom, recimo, politikom, srpsko arhijerejstvo i sveštenstvo - čast izuzecima - nije bilo u simfoniji. I to je - doduše u uvijenoj formi - obznanio Amfilohije, koji je u neovlašćenoj i vanprotokolarnoj besedi na Đinđićevom opelu rekao šta je rekao, a što su beogradski vrapci ovako preveli na kolokvijalni srpski:
„Podigao si mač na brata, izručio si našu braću ratne zločince Haškom kadiluku, od mača si i poginuo, tako ti i treba.“ Svakom onom ko se drzne da kaže da vrapčiji prevod Amfilohijeve govorancije nije tačan, ja ću reči: jebem ti mater ušljivu. Toliko o tome.
Ali viđite sad vraga: Amfilohiju ništa nisam zamerio. U dijalektičkoj fazi (relativno) mladog majmuna zamerao sam tadašnjim državnicima što nisu imali muda da „cetinjskom jasnovicu“ kažu: „Šta ćeš ti ovde? Tko te je zvao? Znaš li ti da je Đinđić bio agnostik i da čak nije ni kršten.“
U zreloj fazi matorog majmuna sam dokonao da to ne bi bili nikakvi argumenti dilberima koji su u porti Saborne crkve, protivno svojim regulama, sahranili jednog katolika (Vuk Karadžić) i koji su bili naumili da u Hram Svetog Save prenesu pepeo Nikole Tesle, koji je bio eksplicitni nehrišćanin.
Grigoriju sam najpre pismeno, potom i usmeno, pokušao da objasnim da je politika za koju se u naivnosti založio u suštini ista, samo neorganizovanija, kao i politika protiv koje se uskurčio. Nisam siguran da je razumeo šta hoću da kažem. Kako god. Grigorije se ipak okanuo politike i posvetio pastirskom delovanju u dijaspori i pisanju (nepolitične) ispovedne proze.
Džaba. Grigorije je percipiran kao pretnja, što nije sasvim bez osnova, jer Diseldorfski ima neuporedivo veću uticaj - ugled da ne pominjem - od sveukupne srpske opozicije (svih boja). U tom smislu svako Grigorijevo pojavljivanje u javnosti, makar i književnim povodom, biva propraćeno preventivnim denuncijacijama i difamacijama tipa „služi misu s katolicima“ , „zalaže se da žene budu sveštenice“ i „druži se s Kurijevim Srbima“.
Osim „jarkog svetila srpskog novinždiluka“, Novosti, tog posla se - kako sam ustanovio prigodom redovne inspekcije - prihvatila i Politikina Rotopalanka, u nepotpisanom tekstuljku, prepisanom iz Novosti, stilski dorađenom u skladu s visokim standardima niskosti „najstarijeg dnevnog lista na Balkanu“.