Podizanje spomenika Draži Mihailoviću u Beogradu nije samo simbolični čin već deo šireg procesa koji već godinama oblikuje naše društvo. Ovaj potez predstavlja vrhunac kontinuiranog trenda revizionizma i relativizacije prošlosti, koji postaje sve prisutniji u javnom prostoru. Činjenica da se Mihailović, vođa četničkog pokreta koji je odgovoran za brojne zločine nad civilnim stanovništvom tokom Drugog svetskog rata, danas slavi kao heroj, duboko je zabrinjavajuća. Umesto da osudimo one koji su se okrenuli protiv sopstvenog naroda i sarađivali sa okupatorima, mi ih veličamo. Da li je moguće da smo zaboravili na krvavu istoriju koju su ostavili iza sebe? Zar je moguće da smo spremni da ih slavimo kao borce za slobodu?
Ovo nije prvi put da se u našem društvu pravi opasan iskorak ka rehabilitaciji onih koji ne zaslužuju takav tretman. Setimo se prošlogodišnjeg otvaranja muzeja posvećenog Mihailoviću, koje je izazvalo brojne kontroverze. Sve ovo dolazi u trenutku kada je društvo suočeno s dubokim podelama i umesto da gradimo mostove i promovišemo istinsko pomirenje, mi dodatno razdvajamo ljude iskrivljavanjem prošlosti. Izjednačavanje partizanskog antifašističkog pokreta, koji je bio ključan u borbi protiv okupatora, sa četničkim pokretom, koji je u mnogim trenucima kolaborirao s fašistima, predstavlja moralni bankrot našeg društva. Kada podižemo spomenik Draži Mihailoviću, mi šaljemo jasnu poruku da je zločin moguće zaboraviti, da je moguće prepisati istoriju po političkoj volji i da ratni zločinci mogu biti heroji. Ovo je opasan presedan. Ako prihvatimo ovaj narativ, šta nas sledeće očekuje? Da li ćemo uskoro slaviti i druge ličnosti iz naše prošlosti koje su bile na pogrešnoj strani istorije? Rehabilitacija Mihailovića nije samo čin političke manipulacije već ozbiljna društvena pretnja. Relativizacija zločina otvara vrata za nove generacije koje će odrastati bez jasne moralne osude prošlih grešaka. Da li smo zaista spremni na to? Da li želimo društvo u kojem je sve podložno promeni u zavisnosti od trenutnih političkih interesa? Na kraju, moramo se zapitati šta ovakvi potezi znače za našu budućnost. Ako danas dozvolimo da se zločini zaborave, da se Mihailović veliča, šta ćemo sutra reći našoj deci? Da su svi borci jednaki, bez obzira na njihova dela? Ovde nije reč samo o jednom spomeniku već o mnogo dubljem problemu moralne odgovornosti. Podizanjem ovog spomenika, mi pokazujemo da smo spremni da zaboravimo prošlost zarad političke koristi u sadašnjosti.
Zato je važno da razmislimo o pravcu u kom se krećemo. Relativizacija istorije nije samo opasna, ona je duboko neodgovorna. Ako ne postavimo jasne granice sada, uskoro ćemo se naći u društvu koje više ne zna šta je istina, a šta laž. Pitanje je da li smo spremni da se suočimo s posledicama takvog društva? Ja nisam. Podizanje spomenika Draži Mihailoviću mora biti prepoznato kao ono što zaista jeste - sramotan čin koji ugrožava našu kolektivnu svest i opasno menja narativ o našoj prošlosti. Na nama je da stanemo na put ovakvim pokušajima i da se borimo za očuvanje istine. Bez istine nema ni pravde. A bez pravde nema budućnosti.