MRZIM RAT! Potresna ispovest srpskog fudbalera: Kao beba proteran u Oluji, u NATO bombardovanju gledao LEŠEVE, a sada igra na Mundijalu!

Fudbalska reprezentacija Australije sačinjena je mahom od fudbalera koji vuku korene sa prostora bivše Jugoslavije. Jedan od njih je i sjajni Miloš Degenek, čiji su roditelji, Srbi po nacionalnosti, morali da 1995. beže iz Knina u čuvenoj koloni izbeglica ka Srbiji.

Za ovu reprezentaciju će Srbin i nastupati, ali ni u jednom trenutku ne zaboravlja zemlju u kojoj je odrastao. U prilog tome govori i njegova emotivna ispovest, koja će mnoge rasplakati, a Degenek je dušu otvorio za portal playersvoice.com.au.

"Priča o tome kako sam zavoleo Australiju razlikuj se od većine durgih. Nisam rođen ovde. Nisam govorio engleski kada sam stigao. Da budem iskren, isprva sam mislio da je cela zemlja prilično čudna. Ali ova zemlja mi znači više no što reči mogu da opišem. Gde god da sam, srce mi je u Australiji. I prilično sam siguran da govorim i u ime roditelja Dušana i Nade, kao i brata Đorđa. Australija je prihvatila moju porodicu i dala nam nadu posle ratnog beznađa. Pružila nam je šansu da radimo naporno, ali pružila nam je i dom, priliku da izgradimo nov život. Pokazala mi je da vredi sanjati…

Rođen sam 1994. Godine tokom rata za nezavisnost. Bio je to težak period za moju porodicu. Imao sam 18 meseci kada smo morali da napustimo naš grad, Knin. Bio sam na trakotru sa majkom i ocem tokom devet dana dok smo bežali u Srbiju. Imali smo samo mleko i hleb. Sve smo ostavili. Kuću, zemlju, rođake, prijatelje. Teška je to tema za moju porodicu. Ne pričamo mnogo o tome. Moj otac od tada nije bio u Hrvatskoj. Evo već 24 godine.

Počeli smo iznova u Aranđelovcu, gradu 70 kilometara južno od Beograda. Miran, prelep gradić blizu planina Bukulja i Venčac. Ono što je bilo još lepše je to što si mogao da govoriš sa svakime, svakog si poznavao.

Ali 1999. godine, NATO je bombardovao tadašnju Jugoslaviju iz razloga koje nikada neću razumeti. Bilo mi je šest godina. Igrao bih se sa prijateljima u dvorištu ili na igralištu. Onda bih čuo sirene. To bi značilo da se sprema napad. Morao bih u podzemni bunker kakvih je zbog istorijskih konflikata bilo u većini starih zgrada u Srbiji. Nekad bismo dole bili i po 48 sati. Nije bilo sunčevog svetla. Živeli smo kao psi, na konzerviranoj grani. Ali najgori deo je bila nesigurnost.

Ako bi i uspeo da zaspiš, nisi znao da li ćeš sledećeg jutra da se probudiš. Niti da li ćeš opet videti svoje roditelje. Osećao sit lo kako se tresi sa svakom bombom koja padne. Čuo bi buku. U bunkeru je bilo bezbednije nego napolju, ali samo ako ti se zgrada ne sruši.

Ružno je i reći, ali viđao sam leševe, osećao te bombe kako udaru, iskusio njihovu silinu. Nijedno dete ne bi trebalo to da preživljava, a opet to se i dalje dešava širom sveta.

Mrzim rat. Mnogo. Bilo je to odvratno iskustvo. Mnogi su bespotrebno umrli. Deca, nevini ljudi. Ne znam zašto. Nisam političar. Znam sam da sam mrzeo sve to. I sada kada neko priča o ratu, ja ćutim. Znam šta je. Preživeo sam to. Ali preživele su i uspomene".

Nije bilo razloga da ostajemo tu gde smo. Otac je radio za minimalac. Majka je radila za minimalac. Fudbal je bio jedino što me je činilo srećnim i sklanjalo sa ulice. Jedva da smo imali hranu na stolu. Ne sećam se kad su otac i majka razgovarali sa Đorđem i sa mnom o Sidneju. Znali smo da idemo negde, ali nismo imali pojma gde i koliko ćemo ostati. Sven am je izgledalo kao vanatura. Tek kad smo sleteli shvatili smo da smo u novoj zemlji. Krenuli smo iz Kempsija, predgrađa na zapadu Sidneja. Sve je bilo drugačije. Nikoga nismo poznavali. Ni jezik nismo govorili. Sasvim drugačiji svet. Prva godina je bila mnogo teška. Posle je bilo lakše, jer sam stekao prijatelje poreklom iz Srbije i Hrvatske. Pa još lakše kad sam krenuo u školu, a roditelji pronašli posao.

Prvi je bio kad smo kupili prvu kuću u Liverpulu (naselje u Sidneju, ne grad u Engleskoj, prim.aut). Mislili smo da to nikad nećemo moći. Ali Australija nam je dala priliku da radimo i nešto zaradimo. Bila je to stara, baš stara kuća, ali je imala ogromno dvorište. Najbolja stvar koja mi se desila. Ustajao sam u šest ujutru da bih trenirao pre škole. A kad nisam, igrali smo tri na tri, četiri na četiri. Pretvorili smo dvorište u minijaturni fudbalski kompleks. Drugi detalj je kad sam prvi put poneo kapitensku traku reprezentacije na U15 nivou. Prijaljska utakmica protiv Japana u Kanberi. Nije bila značajna. Ali meni je značila sve. Otac je plakao.

Ovde se osećam dobrodošlim. Ljudi se smeju. Ohrabruju te da juriš svoje snove, ne smeju ti se zbog njih. Mlada zemlja u poređenju sa onom iz koje ja dolazim, ali brzo napreduje. Ota ci majka su se pre tri godine preselili u Srbiju. Đorđe takođe. Ja sam tada igrao u Nemačkoj već sam se osamostalio. Želeli su da dođu u Evropu da bi mi bili što bliži, da mi olakšaju. Sad kad se situacija promenila (Miloš je potpisao za japansku Jokohamu, prim.aut) opet planiraju da se vrate u Australiju. Misle da je to najbolja zemlja na svetu", napisao je Degenek u svojoj ispovesti.

kurir.rs / kurir sport

foto: Reuters

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

KURIR SPORT: Zvezdina sezona - dva sporta , osam trofeja