ISPOVEST KOJA JE UZDRMALA SVET! Kolarov: Još uvek mogu da ga čujem kada sklopim oči! KAPITEN OBJASNIO AMERIKANCIMA ZAŠTO JE SRBIJA ZEMLJA RATNIKA!

Američki portal "The Players Tribune" objavio je životnu ispovest kapitena reprezentacije Srbije Aleksandra Kolarova.

Bio je to specifičan zvuk... Još uvek mogu da ga čujem kada sklopim oči. Nisu to bile sirene za uzbunu koje smo slušali tih dana. Bilo je drugačije - zavijanje. Nešto kao iz filma. Zvučalo je zastrašujuće.

Moji drugovi i ja smo okrenuli bicikle i brzo okretali pedale prema kući.

Bili smo samo nekoliko blokova udaljeni od naše ulice kada smo začuli novu buku, snažnu eksploziju i pogledali smo u nebo... videli smo avion koji pada na zemlju. Vatra je izlazila iz njega. I crni dim. Proleteo je oblake, onda kroz drveće i potom nestao. Bio je to vojni avion, pogođen iznad Beograda, nedaleko od moje kuće. To je bio život u Srbiji krajem devedesetih...

Došao sam kući i sedeo u svojoj sobi nekoliko sati pokušavajući da shvatim šta sam upravo video. Rat se nije dugo odvijao. Kada je počeo, bio sam zapravo zadovoljan, jer nisam imao pojma šta se dešava. Sve što sam znao jeste dane moram da idem u školu. Mogao sam da provodimviše vremena sa drugovima i loptom u nogama.

Sećam se noći kada je pala prva bomba. Imao sam 14 godina. Moj brat Nikola i ja sedeli smo sa majkom u dnevnoj sobi. Ona je gledala špansku sapunicu, nije propuštala nijednu epizodu. Imali smo samo jedan televizor pa smo sedeli sa njom, u tišini, začuđeni zbog onoga što gledamo. Kapija ispred našeg ulaza je počela da se trese. I ponovo, i ponovo, ponovo... Nisam imao pojma šta se dešava. Kasnije smo videli na televiziji: Beograd je te noći bombardovan.

Nismo napuštali našu kuću prva dva dana. Pokušavali smo da zaspimo uprkos detonacijama koje su dolazile, zvucima aviona koji su nas nadletali i noćnim morama.

Za mene je sve to bilo prilično konfuzno, verovatno zato što sam bio tako mlad. Zapravo, niko u našem mestu nije znao šta da radi. To je malo mesto u Vojvodini gde svako poznaje svakoga. Kako je vreme prolazilo, prodavnice su nastavile da rade, svi smo nekako nastavili sa dotadašnjim tokom života. Šta smo drugo mogli? Ipak, bilo je... čudno.

Dane smo provodili u dvorištu s loptom, pored drvene ograde koja nam je bila gol. Nije bilo sjajno, ali pamtim jednu stvar. U gornjem levom uglu, kada pogodiš jako čuo bi se snažan zvuk. To nam je bilo smešno jer bi u tom slučaju komšije vikale: "Prokleti klinci opet šutiraju loptu!"

Svaki put kada bih namestio loptu za slobodni udarac cilj mi je bio da čujem komšije.Tako bih znao da sam dobro šutirao. I svaki put ponovo... zalet, leva noga, fino, gornji levi! Bam!

Idol mu je bio Mihajlović

Želeo sam da budem Siniša Mihajlović. On je znao da šutira. Igrao je srednjaka u Crvenoj Zvezdi, velikom klubu iz Beograda. Bili su legende nad legendama. Osvojili su 1991. Kup Šampiona baš pre nego što je takmičenje preraslo u Ligu Šampiona.

Imao sam samo šest godina, ali bio je to neverovatno važan događaj u našem delu sveta. U to vreme već je počelo da kuva i živeti u našem gradu... nije bilo lako. Videti tako nešto, na najvećem klupskom takmičenju na svetu, igrači kao što smo, koji su odrasli poput nas, mogli su da ostvare takav uspeh - to je bilo veliko.

O "bitkama" koje su ga učinile jačim

Kako smo brat i ja odrastali, i kako je rat postajao sve veči deo naših života, shvatli smo da je fudbal prilika koju ne smemo da propustimo. Gurali smo jedan drugog, borili se. Bio sam kompetitivan. Možda i previše.

Sećam se jednog dana, bili smo sami kod kuće i svađali se ko je jači od nas dvojice. Onako kako dečaci to inače rade. Došli smo na ideju da se svako zaleti sa jednog kraja sobe i da skočimo u duel - kao kada se ide na udarac kopte glavom - i da vidimo ko će koga da obori.

Kada to sada kažem, ovako naglas... zvuči glupo. Ali bili smo samo tinejdžeri. I to je deo odrastanja.

Stali smo na suprotne krajeve sobe, kao u filmovima sa Džon Vejnom. Dvanaest koraka.

Zatrčali smo se jedan prema drugogome... i ja sam ga prosto uništio.

Poleteo je kroz vazduh i čim je pao počeo je da viče:

"Zovi tatu!"

"Dobro si, nije ti ništa, ustani"

"Zovi tatu!"

Tata je došao i naravno da smo lagali. Rekli smo da je Nikola pao. Nije nam prošlo.

Tata ga je odveo u bolnicu i ispostavilo se da je slomio ključnu kost.

Bilo je zanimljivo objašnjavati u bolnici kako se to desilo.

Takve 'bitke' su me učinile jačim.

U fudbalu sam želeo sam da budem sve bolji i bolji.

Kada sam video šta je bilo moguće sa Zvezdom 1991, kada sam video da je moja zemlju u očaju... Samo sam želeo više.

Ta želja me nikad nije napuštala.

Obećanje dato majci

Nekoliko godina kasnije, 2007. godine, prešao sam u Lacio.

Tada sam prvi put mogao da finansijski pomognem svojoj porodici, što mi je značilo sve na svetu.

Nisam o transferu mislio kao o velikom uspehu, za mene je to bio tek početak.

Borio sam se da od rezerve dobijemvažniju ulogu u ekipi.

Mnogo sam naučio u Rimu što se poklopilo sa pozivom u reprezentaciju.

Ali sećam se jednog obećanja majci koje sam dao kada sam imao 12 godina. Rekao sam joj da ću jednog dana da igram u Premijer ligi, u Engleskoj. Znao sam, bez obzira na sve, da ću jednog dana to i da ostvarim. Prilika je stigla iz Mančester sitija. Siti je pravio nešto veliko, a Premijer liga je bila vrhunac, top liga u to vreme.. Bila je to pre svega prilika da se postane bolji.

Igranje za Srbiju

Leto pre tog preaska u Mančester Siti, igrao sam za Srbiju na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi.

Ne smatram sebe sebičnim igračem, ali po prvi put sam tada osetio da igram za nešto više nego samo za tim ili za sebe. Osetio sam se skoro kao vojnik. Imao sam odgovornost prema zastavi, dresu, ljudima u zemlji. Jer znam koliko smo ponosan narod. Znam odakle nam taj ponos. Srbi su prošli ono što ljudi iz mnogih zemalja ne mogu ni da zamisle, tako da kada imamo priliku da se pokažemo svetu... dajemo najbolje od sebe da budemo ono što jesmo: borci.

Kurir sport

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

KURIR SPORT: Zvezda kupuje i - zarađuje! Evo kako i koliko