Sve se desilo 1991. godine. Crkva se silno trudila da spreči uviđaj zločina kako bi prikrila gej veze. Pronalaženi su i video zapisi orgija...

Zločine je istraživala policija, novinari su mesecima pisali i nagađali, javnost je bila uznemirena i u strahu... Do danas pitanja su ostala - "Ko ih je ubio?", "Ima li svedoka?", "Ko je zaustavio istragu?" i "Gde je nestao novac?"

Don Petar Zdravko Blajić (56) ubijen je u svom stanu u Splitu u junu 1996. godine. Susedi ga nisu videli tri dana pa su alarmirali policiju. Policajci su, ušavši u stan 17. juna, zatekli stravičan prizor. Sveštenik je bio mrtav. Ležao je na leđima u hodniku. Telo je bilo umotano u plahtu, a preko lica mu je bio peškir. Obdukcija je pokazala da je udaren tupim predmetom pa zadavljen.

Crkva krila dokaze

Crkva se silno trudila da spreči uviđaj. Sekretar nadbiskupije stajao je pred vratima Blajićevog stana i uveravao policajce kako nije potrebna temeljna istraga. Uskoro je postalo jasno i zašto. Policajci su pronašli tri čaše i punu pepeljaru, u sudoperu tri tanjira s tragovima gulaša. Međutim, šokantan je bio pronalazak u video-rekorderu. Kaseta s pornografskim filmom prepunim scenama grupnog seksa. Sve je upućivalo na zločin iz strasti. Iako su izuzeli kvalitetne DNK uzorke koji pripadaju dvojici muškaraca, policija ni danas nema osumnjičene...

Nije pomogla ni sveštenikova 'crna knjiga' s dvestotinak muških imena. Budući da nikada nije dospela u javnost nagađalo se da sadrži imena iz sveta estrade, sporta, crkve, vojske pa i policije. Crna knjiga sastojala se od popisa najuticajnijih splitskih homoseksualaca. S većinom je sveštenik spavao, a neki su mu bili 'tiha patnja'. Blajićeva javna strana bila je besprekorna: bio je ugledni sveštenik i publicista. U 'crnu knjigu' je pisao s kim je imao seksualne odnose i kakve su kome sklonosti u krevetu...

Poslednji telefonski poziv

Splitski župnik don Ivan Cvitanović dva dana kasnije umro je u WC-u svog stana od srčanog udara. Krčki sveštenik Anton Benvin, tadašnji rektor Papinskog zavoda, obesio se dan nakon ubistva u Rimu. Njegovo ime je, takođe, bilo u 'crnoj knjizi'. Sumnjalo se da je upravo on ubio Blajića, a zatim si oduzeo život zbog griže savesti. Blajićev posljednji telefonski poziv bio je upravo njemu. Iz policije nikada nisu hteli da komentarišu samoubistva ni mogućnost povezanosti s ubistvom Blajića ili imenima u knjizi.

Po Splitu se pričalo da je Blajić radio za Crkvu, policiju, tajne službe jer je u knjizi bilo mnogo uglednih ljudi. Plaćao je za seks ako je trebao i činio druge usluge.

Sve je počelo 1991. godine. Blajić je zapravo bio četvrta žrtva među splitskim homoseksualacima. Međutim, pre ubistva sveštenika bilo je zatišje od pet godina. Pređašnje tri žrtve bile su silovane prije smrti. Međusobno su se poznavali i družili. Prva dva ubistva počinjena su na sličan način: u stanu žrtve, bez prethodne provale, bez tragova i ne iz koristoljublja, jer iz stanova nisu nestale nikakve vrednosti. Tri meseca kasnije, Josip Brnetić (67) je ubijen u svom stanu u Slavićevoj ulici. Pronađen je, takođe, nekoliko dana kasnije nakon što je prijavljen njegov nestanak. Ležao je u lokvi krvi u kuhinji, a u ostalim prostorijama bile su razbacane stvari. Na vratima nije bilo znakova provale. Bila su zatvorena i zaključana. Policija je zaključila kako su i Belas i Brletić poznavali svog krvnika.

U komšiluku Doris Dragović

Brnetić je bio u braku. Supruga Tereza, poreklom iz Virovitice, radila je u Jugoplastici. Tri dana prije nego što je pronađen, Tereza je otišla u njihovu vikendicu u Žirje. Zvala ga je, ali se nije javljao. Alarmirala je i susede među kojima je bila i pevačica Doris Dragović. Policajci su kasnije zaključili kako je iskoristio ženino odsustvo da pozove nepoznatog muškarca u stan. Rane na telu ukazivale su da je došlo do grubog seksa, ali ni ovoga puta nije utvrđeno je li se radilo o silovanju. Ubica mu je na kraju daskom slomio kičmu.

U decembru iste godine pala je i treća žrtva - Miljenko Štambuk (61). Poznati splitski plesač i koreograf te vlasnik umetničke galerije pronađen je teško povređen ispred zgrade u Aljinovićevoj ulici u kojoj je živeo. Imao je teške i po život opasne ozlede koje je zadobio udarcima tupim predmetom u glavu. Odmah su ga prevezli u bolnicu i operisali. Policajci su se nadali kako će razgovor s njim prosvetliti i prethodna ubistva, ali Štambuku se naglo pogoršalo stanje. Umro je sledeći dan...