Vojni i politički analitičari složni su da će azijsko bure baruta eksplodirati upravo zbog kinesko-japanskog spora oko ostrva Diaoju.

NJU DELHI - Mnogi analitičari uspoređuju sadašnju situaciju u Aziji sa klimom u Evropi uoči II. svetskog rata, a prevladava uverenje da je samo pitanje vremena kada će tamo eksplodirati sukobi u kojima se zaraćene strane neće ustručavati da upotrebe ni atomsko oružje.

Kompleks zgrada u centru Nju Delhiju gde su smeštene najvažnije državne institucije, od predsedničke palate do ministarstava, opasan je policijskim barijerama i teško naoružanim čuvarima.

Rohit Šarma iz Indijskog instituta za spoljne poslove kaže:

“Indija je država koja je najviše ugrožena terorizmom. Bezbednosne službe procenjuju da u Indiji deluje oko 800 terorističkih ćelija, od maoista i ekstremnih muslimanskih grupa do onih koje se obučavaju u Pakistanu. U takvim okolnostima niti jedna bezbednosna mera nije preterana”.Terorizam je, međutim, samo jedan od problema indijske nacionalne bezbednosti. Puno veću opasnost, objašnjava dalje Šarma, predstavljaju otvorene pretenzije Pakistana i Kine na delove indijskog teritorija.

indiska-armija.-.jpg
Rojters 

Duž 4000 kilometara duge granice Kina i Indija rasporedile su golemu vojnu silu. Kina je, kako tvrde u Nju Delhiju, dovukla 13 brigada i 23 divizije za brzo reagovanje, interkontinentalne balističke rakete, sagradila tri nova vojna aerodroma. Indija je s druge strane stacionirala 80.000 vojnika, avione Suhoj 30, dalekometne balističke rakete Agni V dometa do 3.500 kilometara koje nose konvencionalne ili nuklearne bojeve glave. Peking, međutim, najviše brine indijsko testiranje rakete dometa 5.000 km čiji su, kažu, ciljevi isključivo u Kini.

Indijski vojni budžet dostigao je 2012. rekord: čak 48 milijardi dolara, a na lageru je imala do 100 atomskih bombi. Kineski vojni proračun puno je veći i iznosi 129 milijardi dolara, a Peking raspolaže sa 240 atomskih bombi, od kojih je 180 uvijek spremno za lansiranje. Gomilanje oružja Indija i Kina opravdavaju potrebom zaštite teritorija, a uz to, kao veliki izvoznici i uvoznici, moraju kontrolisati kopnene i morske puteve kojima se uvoze i izvoze proizvodi.

kineska-armija.jpg
Rojters 

Iako je pakistanski vojni budžet gotovo 8 puta manji od indijskog i iznosi “samo” 6.32 milijardi dolara, otkad su 1947. Pakistan i Indija stekli su nezavisnost, te dve države vodile su zbog pokrajine Kašmir čak četiri velika rata, od 1947. do 1949., 1965., 1971. i 1999. Sve do danas spor zbog obostranih pretenzija na Kašmir izvor je neprekidne napetosti i pograničnih incidenata između te dve mnogoljudne nuklearne sile. Konfrontaciju zaoštrava vojna i politička podrška koju Rusija pruža Indiji, a SAD Pakistanu.

U trouglu između Kine, Indije i Pakistana koncentrisana je najveća vojna sila, zbog toga je to, u bezbednosnom smislu, potencijalno najopasnije područje na svetu. Kina ima 2.285.000 vojnika, 7950 tenkova, 5048 vojnih aviona, 901 helikopter, 972 vojna broda, 63 podmornicu, više od 240 strateških raketa, dok Indija ima pod oružjem 1. 320.000 vojnika, 3.555 tenka, 170 brodova, 15 podmornica, 1.962 borbena aviona, 620 helikoptera i 100 raketa. Pakistan ima 617.000 vojnika, 3.490 tenkova, 75 brodova, 8 podmornica, 1531 avion, 589 helikoptera i 60 raketa.

Indijski ministar spoljnih poslova Salman Khuršida nedavno je maloj grupi stranih novinara objašnjavao da se Indija protivi trci u naoružanju koja je počela u Aziji.

“Verojatno trošimo previše novca na oružje, ali mi se moramo zaštititi od spoljnih neprijatelja. Za razliku od nekih naših prijatelja, mi imamo nuklearno oružje jer smo okruženi zemljama s atomskim naoružanjem. Mi smo za svet bez nuklearnog oružja, ali, ponavljam, moramo se zaštititi”.

Nestabilnost u tom delu Azije još će se više povećati kada se sledeće godine iz Afganistana povuku NATO trupe. Budući da niko ne sumnja da će vlast preuzeti talibani i da niko ne zna kako će se oni ponašati, u Nju Delhiju smatraju da će to dodatno destabilizovati odnose u tom delu svijeta. Osim s Indijom, Kina ima otvorenih teritorijalnih pitanja i s drugim susednim državama. Za Peking je pitanje Tajvana, prioritet.

Tajvan je izrastao u respektabilnu vojnu i ekonomsku silu, čija trgovinska razmena s inostranstvom iznosi respektabilnih čak 526 milijardi dolara godišnje. Ali, uprkos svemu, Kina nikada nije odustala od pripajanja tog ostrva matici. Zbog toga traje trka u naoružanju između Pekinga i Tajpeja, kao i napetosti između Kine i SAD-a koji vojno i ekonomski podržava Tajvan.

Inače, Nju Delhi i Tajpei zajedno optužuju Peking da je početkom godine objavio službenu kartu državnog teritorija Kine u koji su bili uključeni i delovi Indije, Severne Koreje, Vijetnama, Tajvana, Japana i Republike Koreje, što je destabiliziralo celi region. S druge strane Kina je sa pravom frustrirana s obzirom da su joj u bližoj i daljoj prošlosti oteti delovi njenog teritorija Kina takođe ima ozbiljan granični spor s Japanom oko ostrva Diaoju ili Senkaku, kako ga zovu Japanci. Ta ostrva od svega 7 kvadratnih km u Istočnokineskom moru, koji navodno imaju brojne rezerve nafte i gasa, prema tvrdnjama Pekinga, vekovima su pripadala Kini dok ih uoči 2. svetskog rata nije okupirao Japan.

Od 1951. ostrvom je upravljao SAD, a 1972. ga je predao u ruke Japanu. U to vreme Kina je bila zaokupljena teritorijalnim konfliktima sa SSSR-om pa nije želela otvarati i drugi front. Nakon što je privremeno rešio probleme sa Moskvom, Peking je ponovno otvorio pitanje Diaojua.Od tada se u blizini tih ostrva stalno događaju incidenti.

Iako Amerikanci uveravaju Japan i Kinu da su azijska mora dovoljno široka za obe velesile, Peking je u pravu kada kaže da su ostrva Diaoju neposredno uz kinesku obalu, a veoma daleko od Japana koji ima kontrolu na tim područjem zahvaljujući vojnoj podršci SAD-a. Vojni i politički analitičari složni su da je to područje, uz Kašmir, potencijalno najopasnije žarište i da azijsko bure baruta može eksplodirati upravo zbog kinesko-japanskog spora oko otočja Diaoju.