Pakt kojim je ustanovljen evro je od začetka, to jest od 10.decembra 1991. kada je na zasedanju Saveta EU u holandskom gradiću Mastrihtu usaglašsen njegov nacrt, bio izvor mnogih polemika i kriza, i pre i nakon što je stupio na snagu

BRISEL - Iako se danas navršava dvadeset godina od stupanja na snagu Mastrihtskog ugovora kojim je ustanovljena zajednička evropska valuta, nikome u Briselu nije do slavlja, osim što evropske institucije neće raditi.

Glavni razlog za izostanak pompe je, naravno, tekuća ekonomska i politička kriza, ali treba uzeti u obzir da je zvanični dvadeseti rođendan Mastrihta proslavljen 7. februara prošle godine, u znak sećanja na datum potpisivanja sporazuma.

Pakt kojim je ustanovljen evro je od začetka, to jest od 10.decembra 1991. kada je na zasedanju Saveta EU u holandskom gradiću Mastrihtu usaglašsen njegov nacrt, bio izvor mnogih polemika i kriza, i pre i nakon što je stupio na snagu.

Najpre je u Danskoj 2.juna 1992, održan referendum na kome su glasači odbacili sporazum sa većinom manjom od 50.000 glasova, a malo je nedostajalo da se sličan rezultat ponovi u Francuskoj, gde je Mastriht prošao "na mišiće" (51 odsto za).

Danci su Mastrihtski sporazum prihvatili tek godinu dana kasnije, na ponovljenom referendumu koji je raspisan nakon što su dobili izvesne olakšice u vezi sa propisanim kriterijumima o visini inflacije i budžetskog deficita, ali ni to nije bio kraj "porođajnim mukama".

Tadašnji premijer Velike Britanije Džon Mejdžor našao se u neprilici kada se deo poslanika njegove sopstvene stranke pobunio protiv ratifikacije Mastrihta, tako da je Parlament odbacio sporazum, a Mejdžor nedugo potom izgubio vlast.

Rezultat je bio da je Engleska do danas zadržala funtu kao nacionalnu valutu (Škotska ima svoju verziju), na čemu joj danas zavide mnogi Evropljani koji se sa nostalgijom prisećaju marke, franka i lire.

Kada je Sporazum konačno stupio na snagu 1. novembra 1993, bio je pozdravljen kao znak da je evropski san blizu ostvarenja, jer su u Mastrihtu tog dana definisani ne samo Evropska monetarna unija (EMU), nego i još dva važna stuba EU: zajednička bezbednosna i odbrambrena politika i zajednicka služba za pravosuđe i unutrašnje poslove.

Danas svi ti stubovi izgledaju prilično klimavo: evro je jedva opstao, ideja o zajedničkoj evropskoj vojsci koja bi zamenila NATO nikada nije realizovana, a sve veći broj zemalja članica zahteva da im se daju odrešene ruke da svojim policijama i sudovima upravljaju bez briselskih stega.

Ali ako ove godine nema mnogo povoda za slavlje, nema ih mnogo ni za jadikovku: propast evra i raspad EU, koji su mnogi još prošle godine videli kao neminovnost, danas gotovo niko ne više ozbiljno ne pominje; sa svojih 733 miliona stanovnika i bruto društvenim proizvodom od vrtoglavih 12 894 triliona evra, Evropa je ubedljivo najveća privredna sila na svetu, daleko ispred SAD i Kine.

To bi bio dovoljan razlog da se ovogodišnjem slavljeniku, uprkos teškom porođaju i problematičnoj mladosti, poželi puno sreće ubuduće.