BOSANAC IVAN ŽILIĆ: Ja sam najbogatiji Hrvat ikada

BERLIN - Ivan Žilić, poreklom iz Vareša, koji je iz Sarajeva došao u Nemačku trbuhom za kruhom kao mladi motomehaničar, da bi u Nemačkoj položio državnu maturu i diplomirao mašinstvo, a potom upravljao i najvećim evropskim fabrikama automobila, došao je do naknade za svoje patente neverovatnim sledom događaja - od osiguravajućeg društva, umesto od svog poslodavca.

Pre nekoliko meseci platio je Velikom vojvodstvu Luksemburga porez veći od milijarde evra i tako odjednom izazvao veliki suficit u budžetu i nehotice se umešao u evropsku politiku na najvišem nivou.

Za prošlu godinu podneo je finansijski izveštaj svog preduzeća s aktivom većom od 24 milijarde evra, što ga ne čini samo jednim od najvećih izumitelja, nego i posle Španca Amancija Ortege, vlasnika Zare, drugim najbogatijim pojedincem u Evropi.

Žilić bi svoj novac želeo da što je moguće više investira u Hrvatskoj, a već su mu se javili brojni interesenti i potencijalni partneri. Traže ga njegovi zemljaci iz Bosne, kolege inženjeri iz Hrvatske, mole ga pomoć u pronalaženju posla ili barem savet.

Kada je u Nemačkoj krajem 1990-ih godina došao do čisto tehničkog rešenja i patenta za zavarivanje nosača delova automobila na karoseriju, diplomirani inženjer mašinstva Ivan Žilić nije mogao ni da sanja kakvu će ličnu dramu proživeti sa nemačkim i evropskim pravosudnim sistemom.

Žilić se, naime, dotad u životu nije naročito zanimao niti bavio zakonima i pravosuđem. Nakon što je u Kelnu diplomirao mašinstvo, čitav je radni vek proveo u upravi nemačkog Forda, u fabrikama i razvojnom institutu nemačke automobilske industrije. Živeo je i radio za tehničke inovacije i uštede: na primer, da se na proizvodnoj traci vrata na automobil montiraju tek na kraju jer se tada regali s delovima uz traku mogu približiti automobilima u gradnji pa radnici montažeri, da bi dohvatili pojedine komade, ne moraju napraviti četiri-pet, nego samo dva-tri koraka...

Laiku se to čini banalnim, ali ta, samo naoko trivijalna inovacija uštedela bi fabrikama stotine hiljada radnih sati, desetine hiljada kvadratnih metara skupog prostora i nemerljive količine ljudskog napora. Međutim, kada je, ne sluteći nikakve nevolje ni drame, Žilić za svoje priznate i pohvaljene inovacije zatražio nagradu koja mu pripada po zakonu, kao stranac, kao bosanski Hrvat, našao se pred preprekama i u lavirintima za koje nije niti slutio da postoje.

Nekoliko mu je puta i život bio ugrožen, mnogi su učesnici u tom procesu završili u zatvoru ili sa uslovnim kaznama, pa čak i Žilić. Ali, na kraju je taj sistem, makar beskrajno složen, nepredvidiv i prevrtljiv, ipak Žiliću doneo pravdu i satisfakciju, do te mere da je danas, barem na papiru, vrlo verovatno drugi najimućniji Evropljanin.