NAJGORA ODLUKA U ISTORIJI: Držao sam Hitlera na nišanu, a nisam pucao!

Henri Tandej najodlikovaniji Britanac iz Prvog svetskog rata imao je retku priliku da spreči Drugi svetski rat. Ipak, zbog vojničke samilosti, nije ispalio hitac u budućeg najvećeg zločinca u istoriji

U poslednjim danima Prvoga svetskog rata 28. septembra 1918. nakon bitke za Markoing britanski vojnik Henri Tandej uperio je pušku u ranjenog nemačkog vojnika. Nemac je učestovao u najžešćim bitkama, preživeo Verdunsku bitku, drugu bitku za Ipres, vratio se na front nakon ranjavanja u bici na Somi i sad ga je, ponovno ranjenog i dezorijentisanog engleskom dimnom bombom, sreća napustila pred puščanom cevi na putu za Menin. I Englez je u žestokoj borbi noć ranije teško ranjen u nogu. Nanišanio je i pogled mu se sreo sa Nemčevim. Spustio je pušku.

Nemac je zahvalno kimnuo i nestao. Taj sasvim ljudski čin saosećanja ispario bi zajedno sa ostalim sećanjima na Prvi svetski rat. Ali dobri Tandej pustio je u život 29-godišnjeg kaplara Adolfa Hitlera, koji je već kod prošlog ranjavanja 1917. skoro poslan kući zbog “očajnog stanja morala”, kako je napisao njegov zapovednik.

Dvaput ranjen, dvaput spasen, najveći zlikovac svih vremena tako je kao teška krivica pao na mladog Engleza Tandeja i on je taj teret vukao od svoje 27. godine sve do smrti. Krivica ga je izjedala dok je iz svoje razrušene kuće u Koventriju slušao vrištanje komšija na koje je 515 Luftvafeovih aviona bljuvalo bombe i dok je u pauzama bombardovanja izvlačio decu i žene iz zapaljenih kuća.

Misao da je mogao da spreči najvećeg masovnog ubicu u istoriji obezvredila je i Viktorijin krst i sve njegove ordene. Henri Tandej umro je 1977. u 86. godini,. Umesto da umre kao heroj i jedan od najodlikovanijih britanskih vojnika iz Prvoga svetskog rata, umro je kao čovek koji je mogao da ubije Hitlera.

Tandej 20 godina nakon rata nije znao koga je poštedeo onoga dana u Francuskoj. U septembru 1938. stigao je šokantni telefonski poziv, lično od premijera Nevila Čembrlena. Premijer je prethodno na sastanku kabineta obavešten da britanske obaveštajne službe imaju informaciju da će Hitler 25. septembra napasti Čehoslovačku. Uveren da Francuzi neće hteti vojnu intervenciju, on je Hitleru poslao poruku da je spreman da pregovara i zatražio privatni sastanak. Hitler ga je 15. septembra primio u Berghofu.

Hitler je u Berghofu Čembrlenu pokazao reprodukciju slavnog “Raskršća u Meninu” ratnog slikara Fortunina Matanie. Prikaz scene iz sela Marcoing na početku Prvoga svetskog rata naručen je 1925, a Matania je odabran jer je bio poznat po rigoroznom pristupu istorijskim činjenicama, pre svake slike provodio je istraživanje. Za Menin je obilazio ranjene vojnike s kutijom igračaka, figurica vojnika, pomoću kojih su mu svedoci opisivali ratne scene.

Slika prikazuje kasno popodne 1914. kada je Jorkširska regimenta konačno predahnula na putu između Ipresa i Menina. U razorenom selu, ne obraćajući pažnju na lešinu konja pred sobom, vojnici unose i iznose ranjenika iz razrušene zgrade pretvorene u privremenu ratnu bolnicu. Većina ljudi na slici bila je poznata. Jedan od njih, Henri Tandej, naslikan je u prvom planu kako nosi vojnika ranjenog kod Ipresa. Matania je navodno u novinama video fotografiju na kojoj Tandej nosi ranjenika, a kako se Tandej borio na mestu na kome se odvija prizor sa slike, uvrstio ga je u kompoziciju. Hitler je bio naručio reprodukciju “Raskršća kod Menina” zato što je prepoznao Tandeja.

Upro je prstom u figuru na slici i rekao Čembrlenu: “Samo proviđenje me spasilo, ti su nas engleski mladići ciljali đavolski precizno. Ovaj čovek mogao je da me ubije. Bilo je tako blizu da sam mislio da više nikad neću videti Nemačku. Molim vas da mu prenesete moju zahvalnost i najbolje želje”. Kad je Tandej saslušao premijera shvatio je da je posle najhrabrije bitke u svom životu, u kojoj je gotovo sam uništio Nemce, poštedio život Hitleru.