Gorlovka je važan grad jer je u njemu smešten železnički čvor. Taj izraz nisam koristio još od Knina! To znači da ako Rusi napadnu, tenkovi i ostala vojna oprema može da stigne brže i to železnicom, piše publicista Tim Džuda

KIJEV - Najveći deo posla u Kijevu sam završio i odlazim na istok Ukrajine. U međuvremenu pobunjenici su zauzeli upravnu zgradu regiona Donbas. Momci u upravnoj zgradi podižu oko nje barikade od automobilskih guma. Proglasili su Narodnu Republiku Donjeck. Podigli su ruske zastave i jednu iz 1918. kada su poslednji put proglasili nezavisnu republiku. Postojala je šest nedelja. Par stotina ljudi mota se napolju. Za grad od milion ljudi to baš i ne izgleda kao neka velika podrška, piše Džuda i nastavlja.

Iznenada je stigla vest - mala grupa je izvršila opsadu sedišta lokalne policije. Onda su je preuzeli naoružani ljudi u uniformi. Kada smo stigli tamo, unosili su kutije keksa, kese s hranom iz prodavnice i flaširanu vodu. Ovakve slike nekako nikada ne vidite u medijima - naoružani muškarci se vraćaju iz nabavke u supermarketu. Mislim da ne izgledaju previše zastrašujuće dok se šetkaju okolo kao da su ih supruge naterale da ustanu s kauča i odu u nabavku.

Posle dva dana, 14. aprila, odlazim u grad Gorlovka. Policijska stanica je bila pod opsadom. Stigli smo taman na vreme da vidimo kako ljudi naoružani bejzbol palicama konačno zauzimaju zgradu. Dvojica njih su se ispentrali na krov i pobednički podigli zastavu Donjecka. Ali onda su ljudi počeli da se smeju. Držali su zastavu naopačke. Vlada loša atmosfera. Bande siledžija s fantomkama stoje u organizovanim grupama, ali ispitivati ih izbliza kao bilo ko drugi ne izgleda baš kao dobra ideja. Dvojica ukrajinskih simpatizera, isuviše uplašeni da bi pričali s nama okruženi ovom ruljom, odveli su nas iza ugla da proćaskamo. Uplašeni su. Misle da je rat na vidiku,piše Džuda.

Gorlovka je važan grad jer je u njemu smešten železnički čvor. Taj izraz nisam koristio još od Knina! To znači da ako Rusi napadnu, tenkovi i ostala vojna oprema može da stigne brže i to železnicom. Slovjansk i Kramatorsk su na putu koji vodi od severa ka jugu. Ako Rusi napadnu, onda će ovi gradovi pomoći da se obezbedi put od Belgoroda preko granice pravo do Mariupolja na Crnom moru.

Verovatno zbog toga ukrajinska vlada započinje "antiterorističku" operaciju. Odlazim da vidim kako to izgleda. Angažovane su dve kolone blindiranih vozila. Na Tviteru celog dana kruže sumanute izjave. Ruski simpatizeri su tvrdili da je u toku genocid dok su ukrajinski tvrdili da separatisti gube bitku. Istina je da je običan narod, iza kojeg naravno stoje naoružani ljudi, samo zaustavio konvoje. U jednom od njih u Pčelkinu nedaleko od Slovjanska vojnici su se na krovovima svojih vozila pržili na suncu dok su lokalni stanovnici ćaskali s njima i donosili im hranu.

Karta 18. veka pokazuje da je bilo i Srba u Ukrajini

Moj prijatelj Bojan Radić s Banovog brda poslao mi je mejl s kartom Ukrajine iz 18. veka. Na njoj su prikazana dva područja koja su naseljavali Srbi. Na istoku su taj region zvali Slavenosrbija. Ukazao je da negde tu otprilike postoji mesto koje se zove Pančevo i još jedno koje se zove Vukovar. Moram da ih potražim.

Narednog dana vraćam se u Donjeck. Na mitingu ukrajinskih simpatizera pojavilo se oko dve hiljade ljudi. "Slava Ukrajini!" i "Ne damo Donbas!" uzvikivali su. Oleh Ljaško, lider jedne male partije i predsednički kandidat, rekao je da je pred Ukrajinom "izbor između sramote i rata, a ja sam za rat." Stotine pripadnika policije održavalo je red.

Na putu za Slavjansk posetili smo kuću Volodimira Ribaka u Gorlovki. On je bio proukrajinski lokalni političar, čije je telo proteklog vikenda pronađeno u reci. Navodno je bilo znakova mučenja, a pričalo se da su mu privezali džakove s peskom pre nego što su ga bacili u reku. Ležao je u otvorenom kovčegu dok ga je njegova supruga šamarala.
Saznajemo i da su nedaleko od sela Krestišče navodno ukrajinske snage vatrenim oružjem ubile 21-godišnjeg mladića po imenu Aleksandar Lubenec. Njegov komandant nam je rekao da je želeo da bude heroj. Jutros nas je pozvao da dođemo i upoznamo njegovog oca. Baš je bilo teško. Vladimir se jedva držao. "Voleo je život", rekao je, "a neki skot je rešio da mu ga okonča.", piše Džuda.

Seosko područje i ovdašnje varošice podsećaju me na Istočnu Slavoniju. Kada smo skrenuli na sporedni put i shvatili da je blokiran oborenim stablima, odmah sam se setio dana kada smo skrenuli na put i kada je izašao čovek s pištoljem koji je rekao da se zove Goran Hadžić.

Ukrajina nije Jugoslavija i razlika između Ukrajinaca i Rusa nije ista kao između Srba, Hrvata, Bošnjaka i Albanaca. Kada sam slikao gđu Ribak kako šamara svog mrtvog supruga, rutinski sam radio svoj novinarski posao. Ali kada sam kasnije pogledao fotografiju i kada sam popričao s Vladimirom, čiji je sin upravo umro ni za šta, nešto mi je palo na pamet. Kada se bude ispisivala istorija, imena Aleksandra Lubeneca i Volodimira Ribaka će biti usađena u sećanje kao što su to bila imena Nikole Gardovića, Suade Dilberović, Josipa Rahla Kira i Saše Gešovskog, Makedonca koga su mobilisale oružane snage, a koji je ubijen u Splitu. A nakon toga su postali brojevi, a ne imena.

( Danas.rs)