Srbin u Severnoj Koreji: Ovo je kao Jugoslavija '60-ih, osim što zure u pametne telefone!

Na pitanje kako izgleda Pjongjang i da li odaje utisak velegrada, on odgovara ovako:

– Mene je iznenadila lepota Pjongjanga. Samo, tačno se vidi ono što se dešava i u Srbiji danas – većina para odlazi tamo, dok manja mesta dobiju onoliko novca koliko im zapadne. Pjongjang ima metro i značajan broj automobila (što je zapravo smešan broj u poređenju sa evropskim gradovima, ali ogroman u odnosu na ostale gradove u ovoj državi). Ne odaje onaj utisak metropole na koji smo mi sad navikli – nema stalne jurnjave i gužve, umnogome su staloženiji od nas – priseća se Zelić, dodajući da je prilično jak utisak na njega ostavila i činjenica da se nigde ne može videti nijedan grafit, ali ni bilbord.

– U celom Pjongjangu možete videti samo jedan bilbord, koji reklamira njihov nacionalni automobil. Takođe, nisam mogao da ne primetim da su izuzetno čisti, i za naše pojmove, a kamoli u odnosu na Kineze. Kako smo prošli kroz Kinu na putu do Severne Koreje i tamo se nagledali odvratnih scena, od pljuvanja do đubreta na svakom koraku, Severna Koreja je bila pravo osveženje. Svakodnevno vidite ljude koji metu ulice, kreče zidove ili sređuju ograde – osvrće se Zelić na njihove životne navike. Na pitanje da li je imao utisak da je sve iscenirana predstava za turiste, on kaže da nije sve tako strogo kako to prenose svetski mediji.

– Postoji priča da se svi turisti smeštaju na ostrvo u centru Pjongjanga kako bi se minimalizovale šanse da vide nešto što nije za njihove oči. Moram priznati da smo i mi bili smešteni na tom ostrvu, ali smo gotovo svakodnevno menjali hotele, a obišli smo i više gradova. Nigde nismo imali toplu vodu a struju smo imali u retkim trenucima. Ne sumnjam da postoji mnogo toga što ne smemo da vidimo, ali taj mit o apsolutnoj izolovanosti turista i običnih građana je upravo to – običan mit. Nema neke prepreke u tome da se porazgovara sa njima, jedini je problem u tome što malo njih zna engleski jezik, a i prilično su stidljivi. Moj utisak je da bi se onaj ko govori koreanski jezik sjajno proveo – priča nam Darko, dodajući uz smeh da se tokom čitave posete osećao kao rok zvezda jer je njegova grupa imala obezbeđen prevoz i za najmanje razdaljine, kao i da su im svi mahali i pozdravljali ih tokom šetnji.

Što se tiče obožavanja vladara, tu je situacija prilično jasna – ni njegovu grupu nije zaobišlo svakodnevno klanjanje statuama Kim Il Sunga i Kim Džong Ila:
– Svakodnevno smo iskazivali poštovanje vladarima – klanjanjem i polaganjem cveća. Posle par puta ti uđe u naviku, i nismo to posmatrali kao neki problem – nama taj gest ne predstavlja ništa, a njima znači. Zanimljivo je bilo kada su nas uveli u prostoriju gde su izloženi svi pokloni koje su vladari dobili od drugih državnika. Vodič mi je oduševljeno pokazivao ordenje, dukate i plakete i uzvikivao „Tito!". To su, naime pokloni koje je Kim Il Sung dobio od Tita. S druge strane, Kim Jong Il je dobio jedan dukat i to od „Energoprojekta". Takođe mi je privukao pažnju i deo u kome su izloženi omiljeni predmeti Kim Jong Ila, njegov omiljeni kompjuter je Macbook Pro – priča nam Darko.

Na pitanje šta bi se desilo da su kojim slučajem odbili da ukažu poštovanje vođama, kaže da bi, prema njegovom mišljenju, najviše ispaštao vodič. Dok bi turisti bili samo izbačeni iz zemlje, vodič bi verovatno dobio veću kaznu.

Što se tiče fantastičnih priča o velikim dostignućima vođa, Darko kaže da toga nije bilo.

– Da, svakako se vođe pominju veoma često, a kada se navode njihovi citati, o tome se govori kao o „učenju". Nije bilo nekih fantastičnih priča, sve su to tipična socijalistička predanja – recimo, kako je vođa u vreme rata putovao vozom u trećoj klasi ne bi li se solidarisao sa narodom, ili kako je u poseti nekom selu zaključio da tu fali univerzitet koji je nedugo potom zaista sagrađen a danas je vodeći inžinjerski fakultet u državi. Jedino što bi moglo da zapara uši jeste priča da je Kim Il Sung „Sunce 20. veka", ali se iz konteksta jasno vidi da se tu radi o metafori, a ne da smatraju da je vođa Amon Ra. Ono što je meni mnogo zanimljivije od tih priča kojih smo se mi naslušali u vreme Tita jeste načelo Kim Il Sunga koje je i danas u opticaju, a tiče se principa ujedinjenja Severne i Južne Koreje: 1) To se mora desiti bez uticaja drugih zemalja 2) Do toga mora doći bez rata 3) Mora biti obostrano, i obe strane moraju poštovati i promovisati svoje razlike – ispričao nam je Darko, koga smo zamolili da nam sumira svoje utiske nakon svoje jedanaestodnevne posete Severnoj Koreji:

– Daleko od toga da je Severna Koreja pakao kakvim ga predstavljaju svetski mediji. Jeste socijalistička utopija, ali i mi smo donedavno živeli u sličnoj, a naši ljudi povremeno zakukaju za njom. Država jeste siromašna, ali ne i bedna. Prvo, zato što su dostojanstveni, a drugo, znaju i za gore (kada su pirinač dobijali na bonove, zvuči li vam to poznato?). Prosto, žive sa toliko koliko imaju, nije da se preliva, ali nije ni da su u totalnoj nemaštini. Drugo, nema nekog bunta jer je sve besplatno – stan, obrazovanje i zagarantovan posao. Jedino što mi se ne dopada je to što deca nemaju ni trenutak slobodnog vremena. Bukvalno po ceo dan provode što u školi, što u vannastavnim aktivnostima (sport, pevanje, ples, sviranje, šta kome leži). U ruralnim sredinama je još i gore jer deca pored svega toga rade sa roditeljima na polju. Viđao sam decu od svega pet, šest godina kako udarnički rade na njivi.

U svakom slučaju, video sam dva lica Severne Koreje – ono urbano i bogato u Pjongjangu, i siromašno u selu, i mogu vam reći da imaju jednu zajedničku stvar: oba su dostojanstvena, ljubazna i uvek nasmejana – zaključio je na kraju Darko.

(dnevno.rs/T.G.)