Praksa ljudskih zoo vrtova naročito je bila izražena na prelazu iz 19. u 20. vek, kada je porobljavanje i rasizam bio najviše izražen upravo u državama koje sebe smatraju naprednim i demokratskim

Države koje sebe smatraju vrhuncem demokratskog društva ne tako davno imale su ljudske zoo vrtove.

U Briselu je u periodu nakon Drugog svetskog rata postojao "ljudski zoo vrt“, mesto na kome su "civilizovani“ evropljani držali crnu decu ograđenu visokom ogradom i dovodili svoju decu da vide tu "nižu rasu“.

Praksa ljudskih zoo vrtova naročito je bila izražena na prelazu iz 19. u 20. vek, kada je porobljavanje i rasizam bio najviše izražen upravo u državama koje sebe smatraju naprednim i demokratskim, i koje svoju „demokratiju“ pokušavaju da nametnu slabijim od sebe, ne libeći se da u tu svrhu upotrebe i silu.

Oteti iz svojih domova na stotine urođenika, većinom poreklom iz Afrike, postavljani su kao „eksponati“ belcima.

„Često su bili izloženi u kopiji sela koje je bilo sagrađeno u sklopu zoološkog vrta i bili su primorani da učestvuju u predstavama na pozornicama, sve u svrhu zabave za publiku“, piše nemački portal Spiegel Online.

Portal dalje navodi kako su mnogi „eksponati“ umrli nakon što su bili izloženi bolestima koje su bile strane njihovim organizmima.
ljudski-zoo-vrt.jpg
Printscreen 


Nemac Karl Hagenbek je bio među najpoznatijima „lovcima“ na „eksponate“ za ljudske zoo vrtove. On je išao na ekspedicije po stranim zemljama, sa kojih je dovodio ljude i životinje za svoju „evropsku kolekciju“. U svojim memoarima govorio je o svojim „poduhvatima“ sa neskrivenim ponosom: "Bila mi je čast biti prvi čovek u civilizovanom svetu koji im je predstavio druge rase.“

Zoološki vrt u Hamburgu i danas nosi njegovo ime, a na službenim stranicama zoološkog vrta, koji je u vlasništvu njegovih potomaka, ponosno stoji kako je Hegenbek 1875. godine osnovao velike ljudske zoo vrtove.

Na londonskom stadionu Vembli, na primer, na Carskoj izložbi 1925, milioni su zurili i iščuđavali se nad domorodcima dovedenim iz kolonija. U Foli Beržeu u Parizu ljudi su češće plaćali da vide Zulu-ratnike nego plesačice. I današnji Zoološki i zabavni vrt u Parizu nekada je u svojoj postavci imao sela za ismevanje – prostore naseljavane Marokancima, Indijcima ili Kinezima, koji su sedeli u tipičnim kostimima i s vremena na vreme radili nešto što se smatralo tipičnim za taj narod.

Umesto: „Tata, tata, možemo li da idemo u zoološki vrt da vidimo pelikane“, tada se moglo čuti: „Tata, tata možemo li da odemo da vidimo Hotentote?“

Do pada interesovanja za ljudske zoo vrtove došlo je 1930. godine, svakako ne zbog moralnih smetnji, već zato što su mase pronašle daleko interesantniju zabavu od te - bioskop. Poslednja zavesa je spuštena, ne tako davne, 1958. godine u Briselu kada je zatvoren poslednji zvanični ljudski zoo vrt.

(TV Best)