Njegov život će se ugasiti 29. januara u tačno 18 časova. Ričard Glosip će iza sebe ostaviti četvoro dece: Kristinu (35), Eriku (32), Tori Lin (28) i Ričarda (26), kao i dvoje unuka od 14 i 8 godina. Mogao da spase glavu priznanjem, ali odbio tvrdeći da je nevin. Čuvari misle da je lud

On je osuđen na smrtnu kaznu zbog naručivanja ubistva vlasnika motela Barija van Triza 1997. godine. Budi se svakog jutra znajući da će se njegov život ugasiti 29. januara u tačno 18 časova. Ipak, Ričard Glosip i dalje ostaje pri tvrdnji da je nedužan.

Glosip je na smrtnu kaznu osuđen na osnovu svedočenja samo jedne osobe. Džastin Snid je svedočio pred sudom u Oklahomi da mu je Ričard Glosip obećao 10,000 dolara ako ubije Van Triza. Naime, on se navodno bojao da će izgubiti posao, pa je unajmio Snida, inače domara, da ubije vlasnika motela, što je ovaj i učinio, pretukavši ga na smrt bejzbol palicom.

Zbog toga što je svedočio, Snid je osuđen na doživotnu robiju, dok je Goslip osuđen na smrt. Ričard Glosip ipak gaji tračak nade da će možda biti pošteđen smrtonosne injekcije. Okupio je tim advokata koji je do sada izdejstvovao ukidanje nekoliko smrtnih presuda, na čelu sa sestrom Helen Pridžan, kaluđericom i advokatom koja se bavi borbom protiv smrtne kazne.

Mogao da prizna i spase glavu

Ono što je zanimljivo je to što je Glosip mogao da izbegne smrt, samo da je, prema rečima sudije, priznao zločin. Dobio bi doživotnu robiju uz mogućnost uslovne slobode za 20 godina. Međutim, Glosip i dalje ostaje pri tvrdnji da je nedužan i da nije mogao da prizna zločin koji nije počinio. Prošlog meseca, Glosip je stupio u štrajk glađu, što je na ovaj slučaj privuklo dodatnu pažnju javnosti. Pokrenuta je i peticija za poništavanje smrtne presude koju je već potpisalo više od 11 hiljada ljudi. Ukoliko napori za njegovo ostavljanje u životu ne budu uspeli, Ričard Glosip će iza sebe ostaviti četvoro dece: Kristinu (35), Eriku (32), Tori Lin (28) i Ričarda (26), kao i dvoje unuka od 14 i 8 godina.

"Čuvari misle da sam poludeo"

Dirljiva Glosipova ispovest objavljena je u "Hafington postu": "Znam da čuvari misle da sam poludeo. Gledam komedije, najviše britanske, po čitav dan. I smejem se. Shvatam da je čoveku u životu potrebna samo jednostavnost, i da treba biti srećan sa onim što ima. Skoro sam se pomirio sa činjenicom da ću umreti kao nedužan čovek. Zato sam rešio da poslednje dane provedem u smehu. Ljudi se žale zbog manjka materijalnih stvari u životu. To je sve toliko nevažno, da se oko toga ne vredi sekirati. Imam dvoje unuka koje sam video samo na slikama. I dalje gajim nadu da ću, nekim čudom, postati deo njihovih života. Da ću moći makar da ih zagrlim. Želim da znaju da me ovo mesto nije promenilo. Jedino o čemu mislim je zagrljaj. Želim da zagrlim svoju porodicu. Da ručam sa njima i vodim neobavezne razgovore. Još jedna stvar koja mi nedostaje je posao. Obožavam da radim, uvek sam to voleo. To je ono jednostavno bogatstvo o kojem vam pričam: porodica i mogućnost da svakog jutra ustanete i odete na posao. Moja najstarija ćerka se konačno vratila u moj život. Razmenjujemo pisma, pričamo telefonom i veoma sam srećan zbog toga. Pitala me je mrzim li Snida zato što je lažno svedočio protiv mene. Ne mrzim ga. Mržnja nikome nije donela dobro. Verujem da postoji nešto nakon ovog života, a u to ne želim da kročim sa mržnjom u srcu. Ipak, ne gubim nadu. Sve dok me ne budu položili na sto i gurnuli mi igle smrti u vene, nada tinja u mom srcu. Ne pašim se smrti. Svi umiru, to je normalan proces. Rodiš se, živiš, umreš. Jedino što želim da ljudi znaju je da sam nedužan. Znate, svi vas gledaju sa dozom skeptičnosti kada im kažete: 'Nisam to uradio'. Međutim, kako vreme prolazi, shvatite da mnogo stvari nije u redu. Pa tako i ljudi oko mene. Mnogo novinara me je pitalo da li ću, ako me nekim Božijim čudom oslobode, biti ogorčen. Neću. Nisam takav čovek, niti želim da postanem. Ja sam borac. Boriću se do kraja kako bih dokazao svoju nevinost. Ko zna, možda još uvek nije gotovo."

(EPK/Huffington post)