OSVALD JE SPREČIO JEDAN ATENTAT NA KENEDIJA: Tim činom sebe je osudio na smrt!

Prava ironija jeste što je upravo Osvald sprečio ubistvo Džona Kenedija tri nedelje ranije u Čikagu, zapečativši tako svoju sudbinu. Ne samo da Osvald nije imao ništa sa ubistvom Džona Kenedija, već je zapravo radio na tome da spreči ubistvo Roberta Kenedija

Prosta je zato što je Osvald u stvari bio veoma mlad i prost momak kojeg su vlada, policija i mediji pogrešno predstavili. Složena je zato što je zbog neobično uklopljenog seta slučajnosti dospeo u kombinaciju zamršenih konflikata i komplikovanih osveta.

Novinar Majkl Tomas, u svojoj analizi otkriva sve detalje koji su prethodili najpoznatijem atentatu veke, složenim konstelacijama šezdesetih godina, kao i periodu i događanjima, direktno uzrokovanim atentatom u Dalasu 1963.

„Nijedno dobro delo ne prođe nekažnjeno“, izreka je koja u potpunosti opisuje priču Li Osvalda.
Njegov naivan pristup životu gotovo da mu je osigurao okršaj u kojem se našao 24. novembra 1963. godine. Šta god da ste čuli o Li Harvi Osvaldu je najverovatnije poteklo od ultra tajnog CIA-inog tima koji je nadgledao svaki aspekt ubistva predsednika Kenedija.
Tačnije, poteklo je od njihove propagande i gomile dezinformacija koje su raširili u cilju zataškavanja ubistva Džona F. Kenedija.

Dakle, pre nego što počnete čitati ovaj članak, zaboravite na predrasude i sve što ste do sada čuli o Li Harvi Osvaldu. Svi dokazi i svedočenja na koje ćete naići u ovom članku su izvedeni iz činjenica i pružaju direktan uvid u modus operandi tipičnog CIA-inog ubistva i operacije False flag.
Zahvaljujući internetu, danas postoji čitavo bogatstvo informacija i podataka koji se tiču ubistva Džona Kenedija i njegovog zataškavanja.

Događaje i sastanke su potvrdile javne beleške. Datume i vremena su potvrdili autentični novinski izveštaji. Ključni pojedinci su identifikovani informacijama iz prve ruke, pri čemu su potvrđeni i njihovi saučesnici.
Ključne veze i zavere su takođe potkrepljeni činjenicama.

Li Harvi Osvald će ostati zapamćen kao neopevani heroj kome su CIA, FBI i policijska služba Dalasa sasvim pedantno smestili. Smestili su mu zato što je CIA znala za njegov blizak odnos sa braćom Kenedi, a Džon Kenedi je bio poznat po svom nezadovoljstvu CIA-inom zloupotrebom moći.

I Džon i Robert su imali nameru da eliminišu sve tajne operacije koje je CIA sprovodila u saradnji sa mafijom i izgnanicima sa Kube koji su želeli da vide Fidela Kastra mrtvog. Tek nakon fijaska sa Zalivom svinja, Džon F. Kenedi je postao odlučan u svojoj nameri da obuzda CIA-u, ako ne i da je zaustavi jednom zauvek.
Posledična svađa na vlasti odvijala se u isto vreme kada je Bobi Kenedi objavio rat protiv organizovanog zločina, posebno protiv italijanskih mafijaških porodica u Njujork Sitiju, Čikagu i Nju Orleansu.
Jedan od članova mafije, Karlos Marčelo – „Kum“ mafije Nju Orleansa – postao je glavna meta odeljenja za pravdu.

Upravo zbog direktnog dosluha CIA-e sa mafijskom ličnošću i klikom kubanskih izgnanika, čiji je cilj bio da zbaci Kastrov režim, Osvaldu je naloženo od strane Roberta Kenedija da se infiltrira u tu opasnu operaciju.
Ubistvo još jednog šefa države – Fidela Kastra, bila je poslednja stvar sa kojom su braća Kenedi želela da imaju veze.
Neuspeh ubistva Kastra je izgleda samo pojačao predanost kubanskih izgnanika koji su želeli svoju državu nazad po bilo koju cenu.

CIA je takođe unajmila još neke plaćene ubice – fanatike, koji će obaviti njihov prljav posao.
Ova saradnja između tri grupe je ključna za razumevanje čitavog događaja. Svi su oni imali isti cilj: da povrate Kubu. Na kraju krajeva, Havana je postala pravo utočište za međunarodnu grupu kockara i trgovaca iz raznih branši, naročito oružja.

Kada je Kastro konačno preuzeo Kubu 1959. godine, nastao je veliki haos. Do tada je Kuba ubrzano postajala glavna karika u rastućoj međunarodnoj ilegalnoj trgovini drogom. Kada je Kastro zatvorio svaki mogući kazino u Havani, on je takođe zaustavio ilegalnu trgovinu droge, što je posledično uticalo na profitabilno kubansko tržište.
Ta 1959. godina očigledno nije bila dobra godina za Kubu. Kapitalistički „san“ se pretvorio u komunističku „noćnu moru“ sa gerilskom revolucijom koja je zbacila prekomerno korumpirani režim Fulgensija Batiste.

Ove sumnjive aktivnosti – međunarodna ilegalna trgovina drogom – bile su centralni biznis koji je povezivao CIA-u, Kubance i mafiju. Njihovi prihodi od prodaje droge su bili toliko profitabilni da su bili spremni da urade SVE da ih povrate.
Tvrdoglavi kubanski kapitalisti nisu nameravali da se suoče sa Kastrovim streljačkim vodom, pa su kao izgnanici prebegli u Majami i Nju Orleans.

Nju Orleans je zatim postao magnet za fanatike koji će učestvovati u bilo kakvoj zaveri koja bi im omogućila da povrate kubanski raj.
Ponajviše ih je ujedinila mržnja prema Fidelu Kastru.
Kada je Kenedijeva administracija odbila da podrži ovaj pokret, kubanski izgnanici su usmerili svoju mržnju ka predsedniku, umešavši mafijske porodice i CIA-u. Na jesen 1963. godine, mržnja je dostigla svoj vrhunac. Sve tri strane – CIA, kubanski izgnanici i mafija – imalu su istu agendu i preklapajuće ciljeve.
Svi su se osećali kao da su ih Kenedijevi izdali, dok je administracija isto mislila za njih.
Sav bes nagomilavao se u smeru predsednika Džona Kenedija.

Oformljena je grupa sa ciljem da preuzme kontrolu nad Kubom, koja je uključivala ultra-tajni tim CIA-e, mobilisan radi smaknuća šefa države, političara, vojnih oficira i svih ostalih koji su stajali na putu promeni režima.Robert F. Kenedi je znao da se spremaju zavere koje će ga smaknuti. On je bio pun života, za razliku od svog starijeg brata koji je često išao na medicinske preglede.
Njegovi instinkti za preživljavanje su se iz tih razloga prilično pooštrili, okrenuo se svom bratu kao mogućem nasledniku, dok je njemu bilo svejedno jer je znao da može da okonča svakog momenta.

Kao državni tužilac, Bobi je bio svesniji toga šta se dešava na ulicama, pogotovo u Majamiju i Nju Orleansu. Takođe je dobijao informacije iz prve ruke o organizovanom anti-Kastro pokretu.
Upravo saznanja do kojeg je došao Robertov istražni aparat o anti-Kastro aktivnostima, koje je finansirala CIA, trebalo su kasnije da budu iskorišćena za gašenje CIA-e.
Alen Dals, prvi civilni direktor CIA-e, bio je duboko umešan u promene režima širom sveta.
Nakon neuspeha u Kubi, Dals i njegovi saradnici bili su primorani da daju otkaz, što je dodatno potpalilo kubanski problem.

Takođe se priča da su u anti-Kastro pokret bili umešani Gordž H.V. Buš, Ričard Nikson, Beri Goldvoter, Dž. Edgar Huver, Lindon B. Džonson, ali i mnogi moćni biznismeni.Bilo bi prilično nezgodno da se jedna komunistička država nalazi u dvorištu Amerike, a pogotovo da ista utiče na komercijalne interese u Centralnoj i Južnoj Americi.

CIA, fanatični kubanci i mafijaši su zapravo bili samo alati rata koji je besneo između kapitalizma i komunizma. Međutim, istorija je bila na strani zagovarača rata, a ne mira, što je uspeh tragičnih ubistava šezdesetih godina i dokazao.
Kako je došla 1963. godina, sav novac i resursi, vreme i energija, osoblje i trening, koji su bili usmeravani na Fidela Kastra prosto su se preusmerili na predsednika Kenedija.

Iz ovih, ali i drugih razloga, Bobi Kenedi je odabrao Li Harvi Osvalda – ultra-tajnog špijuna koji je trebao da se infiltrira u pokret CIA-e, kubanaca i mafije. Osvald je tako zapravo sam po sebi predstavljao kontraobaveštajnu operaciju.On je rođen u Nju Orleansu pa se zato tamo dobro i snalazio. Takođe je živeo i u Dalasu kada se vratio iz SSSR. Ipak, ono što ga je učinilo najpodesnijim za tu ulogu jeste njegov životni afinitet prema socijalizmu i komunizmu.

Pošto se Osvald prilično interesovao za komunizam, on je prebegao u SSSR kao veoma mlad, pre nego što je napunio 20 godina. Robert F. Kenedi je prosto znao da će Osvald biti odličan za tu ulogu i da će biti dovoljno hrabar da uskoči među tri vatre u Nju Orleansu.
Takođe je znao da može imati poverenja u Osvalda jer je znao da će Li Harvi Osvald biti voljan da žrtvuje svoj život radi višeg cilja, što je i učinio.

Iako se nikad nije odrekao američkog državljanstva, Osvald se bez problema vratio u SAD sa sve ruskom ženom i detetom. Smatra se da je tako nešto mogao da omogući samo državni tužilac SAD.

Još jedna neobična stvar je što Osvaldov povratak u SAD nije propraćen medijskom pažnjom, na njegovo razočarenje. Zaista, građanin SAD koji se ponovo doseljava iz SSSR sa svojom porodicom, kako je moguće da su mediji to propustili?

Upravo zato što je Robert Kenedi nameravao da iskoristi Osvalda, mediji nisu smeli biti umešani. Li Osvald je bio čovek koji je očajnički tražio svoju ulogu u životu i smatra se da je baš tada doveden u službu Roberta Kenedija.

Na Osvaldovu žalost, CIA je znala tačno kome je on odan. Zamka za njega se spremala još od prvog trenutka kada se pojavio u Nju Orleansu. Osvald je nakon infiltracije ubrzo postao svestan zavera i intriga koje su dopirale sa svih strana. Međutim, tek je u Dalasu u oktobru 1963. postao svestan zavere da se ubije predsednik.
Misleći da je svojim njuškanjem došao do otkrića ovih zavera, Osvald je ušetao pravo u zamku isplaniranu u Dalasu.

Prava ironija jeste što je upravo Osvald sprečio ubistvo Džona Kenedija tri nedelje ranije u Čikagu, zapečativši tako svoju sudbinu. Ne samo da Osvald nije imao ništa sa ubistvom Džona Kenedija, već je zapravo radio na tome da spreči ubistvo Roberta Kenedija.
Nakon što je saznao za plan ubistva u Čikagu, Osvald je dojavio FBI-u da upozori Džona Kenedija da ne putuje u Čikago 2. novembra 1963. godine.
Tako je Kenedijevo ubistvo na kratko odloženo.
Upravo zbog neuspeha ovog planiranog ubistva, braća Kenedi su spustila gard, smatrajući da su bezbedni.

Pošto ih je Osvald obavestio o zaveri, verovali su da će ih i ubuduće obaveštavati o sličnim planovima.
Međutim, izgleda da je neuspeli pokušaj ubistva 2. novembra zapravo bio isceniran baš sa tim ciljem, da Kenedijevima da osećaj lažne sigurnosti.
Moguće je da je Osvald, ne znajući, iskorišćen u tom događaju dostavljanja pouzdane informacije koja je bila integralni deo zavere o ubistvu u Dalasu.

Istovremeno, tim CIA-e se spremao za javno smaknuće u Dalasu, postavljajući pritom zamku Osvaldu, zaposlivši ga u zgradi za skladištenje knjiga Teksaške škole.
Razumevanje tradicionalne strukture i načina delovanja CIA-inih tajnih operacija je ključno za shvatanje načina na koji je Li Osvald izigran.
Prvo, sve tajne operacije CIA-e su podeljene tako da svaki pojedinačni učesnik zna samo ono što je ključno za njegovo delovanje. Drugo, za svaku komponentu i fazu operacije bira se što je manje moguće učesnika.
Treće, postoji minimalan kontakt između plaćenih ubica i njihovih naručilaca, između donosilaca odluka i planera, između sponzora i kurira.

Zbog toga je Osvald znao samo ono što mu je rečeno povodom nadolazeće zavere u Dalasu.
Prema raznim tvrdnjama, Osvaldov naručilac je bio Dejvid Atli Filips, koji je rođen u Dalasu i koji je dobro povezan sa međunarodnom obaveštajnom zajednicom. Njegova veza sa Alfa 66 – organiizacijom anti-Kastro Kubanaca – bila je trn u oku braće Kenedi.

Zbog svog ograničenog pristupa pravim CIA-inim pravilima igre, Osvald je posedovao nepotpune i/ili lažne informacije o zaveri koja je planirana za 22. novembar u Dalasu.
Štaviše, Osvaldov nadzornik u Teksaškoj školi je pozvao policiju Dalasa da pretraži zgradu zbog „navodnog“ ubice odmah nakon što se dogodilo ubistvo. Osvald je za to vreme sedeo sa šefom u sobi za pauzu ne znajući da se ubistvo uopšte desilo.

Tada je Li Osvald počeo da paniči. Nije mogao da se suoči sa gomilom događaja koji su se odjednom obmotavali oko njega. Tada je počeo da shvata da mu je namešteno. Upravo ta panika, koja je oslikavala njegov očaj, doprinela je slici krivice koju su federalci hteli da izazovu kod javnosti.
Međutim, kada je Li Osvald na nacionalnoj televiziji rekao kako je nevin i kako ne zna ništa o zaveri o ubistvu, CIA-in tim za zataškavanje se našao u ozbiljnom problemu.

Zapravo, Osvald je imao toliko moćnih veza sa grupama u Nju Orleansu da bi njegovo suđenje moglo da izazove katastrofu. Li Osvald je mogao da razotkrije razne zavere usmerene na rušenje Kenedijeve administracije i zbacivanje stranih vlasti.
Osvaldovo svedočenje je, međutim, moglo biti i iskorišćeno od strane CIA-e protiv Roberta Kenedija, kao navodnog saučesnika u samom ubistvu.

Ipak, jedina sigurna opcija bila je da Li Osvald bude ubijen, što se i desilo u trenutku kada je prebacivan pod policijskom zaštitom i pod svetlima medija uživo.
Počinioci su mislili da će eliminacija Osvalda zaustaviti dalje priče i teorije o zaverama, pri čemu je sve prosto pripisano Li Harviju Osvaldu.

Međutim, afera o Osvaldovom ubici, Džeku Rubiju, pokrenula je niz mogućnosti, koje su podrazumevale i njegovu uključenost u zaveru.
To znači da je Rubi dobio naređenje od nekoga iznad njega i tako se cela šema sistematski odmotavala, deo po deo, osoba po osoba, počinilac po počinilac. Vrh se počeo plašiti da će biti identifikovan.

Prosto je neverovatna činjenica koliko je ljudi poginulo ili umrlo pre vremena nakon ubistva Džona Kenedija. Na toj gotovo beskonačnoj listi nalazi se gomila samoubistava, čudnih nesreća i ubistava.
Jasno je da Li Osvald nije poznavao sve te ljude, ali postojao je niz ljudi koji su znali tačno šta će se desiti tog sudbonosnog novembarskog dana.

Na njegovu nesreću, Li Osvald je bio jedan od malobrojnih koji nisu znali da će Džon F. Kenedi biti ubijen u Dalasu 22. novembra 1963. godine.
Interesantno je koliko je ova priča neuništiva. To je jedina priča pored 11. septembra koja je izazvala toliko pažnje, istraživanja i energije. Međutim, lažne operacije se danas razotkrivaju jedna za drugom, kao i žrtveni jarci upotrebljeni za njihovo ostvarivanje.

Sada je ustanovljeno da Sirhan Sirhan nije ubio Bobija Kenedija, isto kao što Džejms Erl Rej nije imao ništa sa ubistvom Martina Lutera Kinga. Čak je i porodica Martina Lutera Kinga to potvrdila.Isto tako je i Timotiju MekVeju namešteno bombardovanje Oklahoma Sitija.
Slično tome, sve je više dokaza i svedočenja koji dokazuju da 19 muslimanskih terorista nije imalo veze sa lažnom operacijom 11. septembra koju je implementirala federalna vlast SAD.

Očigledno je da je upotreba Li Harvija Osvalda kao žrtvenog jarca postavila šablon koji se zatim ponovio nebrojeno puta u proteklih 50 godina. Kažemo nebrojeno zato što većina tih zločina koji su zahtevali žrtvenog jarca nisu objavljeni u mejnstrim medijima.
Zaista, da su građani SAD zahtevali stvarno objektivnu, nepristrasnu, naučnu istragu Li Harvija Osvalda, dokazalo bi se da je bio nevin. Sve to zatim nameće pitanje: „Ko je kriv?“ i što je još važnije „Zašto je to učinjeno?“.

Ne možemo, opet, da se ne zapitamo šta je to Bobi Kenedi znao o Li Osvaldu da je mogao da mu poveri ultra-tajnu i osetljivu operaciju. Možda je to činjenica da je Osvalda zvanično trenirala CIA i da je radio za Pomorsku obaveštajnu kancelariju (Office of Naval Intelligence)?
U pismu Džona MekKona, direktora CIA-e, upućenom Džejmsu Dž. Rauliju, šefu Tajne službe SAD, potvrđen je važan deo Osvaldovog rezimea.

Kao bivši marinac, Osvald je posedovao neophodne kvalifikacije koje su Kenedijevi zahtevali za ovu opasnu misiju.
Kao neko ko je žrtvovao svoj život za državnog tužioca SAD i predsednika SAD, Osvald bi trebao posthumno da se odlikuje Medaljom časti i Predsedničkom medaljom slobode.

(Webtribune.rs)