Morali smo da radimo na temperaturama i do minus 60 stepeni Celzijusa. To je bilo ekstremno naporno – i za telo i za dušu, priča jedan od njih

Oni naporno rade 364 dana u godini – u stravičnim uslovima i za platu od koje jedva preživljavaju. Severnokorejsko rukovodstvo poslalo je hiljade gastarbajtera na rad u inostranstvo – na primer u Kinu ili Rusiju.

Predstavlja se kao gospodin Kim. Svoje puno ime ne želi da otkrije jer smatra da je suviše opasno. Boji se za svoju porodicu koja je još u Severnoj Koreji. On je u bekstvu već 13 godina. Pobegao je od teškog rada koji više nije mogao da izdrži. Svakodnevno maltretiranje, izolacija u tuđini, bez slobodnog vremena, bez odmora. I sa mizernom platom, bez obzira na težinu posla. Gospodin Kim je dve godine teško radio u Rusiji.

On je jedan od hiljada gastarbajtera koje je Pjongjang poslao u inostranstvo na rad, a koji često žive kao robovi.

Nije poznato koliko ih ukupno ima, procene se veoma razlikuju. Organizacija za ljudska prava NK Watch, sa sedištem u južnokorejskom Seulu, procenjuje da ih je preko 100.000. Ujedinjene nacija su nešto opreznije sa brojkama.

"Polazimo od toga da je trenutno u inostranstvu angažovano 20.000 severnokorejskih radnika“, kaže specijalni istražilac UN za Severnu Koreju, Marzuki Darusman.

Većina njih poslata je u Kinu i Rusiju, ali i na Srednji istok. Ima naznaka da na velikim gradilištima u Kataru, gde se zidaju stadioni za Svetsko fudbalsko prvenstvo 2022, rade i severnokorejski gastarbajteri. Po jarkom suncu i nesnosnim vrućinama.

Propali snovi

Potpuno drugačiji, ali ništa manje nepodnošljivi uslovi rada bili su oni u kojima je radio gospodin Kim u Rusiji. Bio je angažovan u Tindi, na krajnjem istoku zemlje, u jednom šumarskom preduzeću. Danima je od jutra do mraka sortirao drvene trupce za izvoz.

"Morali smo da radimo na temperaturama i do minus 60 stepeni Celzijusa. To je bilo ekstremno naporno – i za telo i za dušu“, priča on za Dojče vele.

Nije bilo godišnjeg odmora, jedan jedini slobodan dan imao je samo za Novu godinu. „U toj firmi bilo je više od 2.000 severnokorejskih gastarbajtera. U mojoj grupi nas je bilo šestorica.

“Pored toga što su radili zajedno, njih šestorica su zajedno i stanovali u jednom kontejneru bez grejanja i tekuće vode. Nisu smeli da napuste područje na kojem su radili.

"Nasilja nije bilo“, kaže gospodin Kim.

Ali brzo je shvatio da su ga prevarili – i to njegova sopstvena vlada. Jer, kad je odlazio u Rusiju, imao je sasvim druga očekivanja i nade.

"Kod svog severnokorejskog poslodavca svesno sam se javio za rad u inostranstvu jer sam kod kuće suviše malo zarađivao. Time nisam mogao da prehranim porodicu.“

Šansa da zaradi 130 američkih dolara mesečno delovala mu je privlačno. Zato je odmah pristao kada mu je rečeno da je odabran za rad u Rusiji. Severnokorejski ministar spoljnih poslova Ri Su Jong na sednici Saveta za ljudska prava UNAli, od obećane plate dobio je veoma malo. „Gotovo 95 odsto moje plate išlo je direktno severnokorejskoj vladi“, priča ogorčeno. To nije jedini slučaj. Za režim u Pjongjangu gastarbajteri su dobar izvor preko potrebnih deviza.

Jedini izlaz – bekstvo

Godine 2002. gospodin Kim nije više izdržao. Radio je svakodnevno prosečno 16 sati na dan, a ponekad i gotovo 20 časova. Kada više nije mogao da izdrži, odlučio je da pobegne. Iskoristio je prvu priliku koja se ukazala kada su severnokorejski nadzornici održavali redovnu konferenciju. Uspeo je da neprimećen pobegne.

"Više meseci sam malo po malo štedeo novac. Tako sam kupio kartu za voz i otišao.“

Nastanio se na drugom području, gde ga niko nije poznavao. Ali, u Rusiji je ostao više od deset godina, radio u građevinarstvu. Godine 2013. odlučio je da ode u Južnu Koreju. Otada živi ponovo na korejskom poluostrvu, samo s druge strane granice. Danas ima više od 50 godina, svoju tačnu starost ne želi da otkriva. Za svoju bezbednost se ne boji, do sada nije bilo nikakvih pretnji protiv njega. Za to postoji jednostavan razlog, objašnjava.

"Severnokorejsko rukovodstvo uopšte ne zna da sam pobegao. Da su severnokorejski nadzornici javili u Pjongjang da sam nestao, oni bi i sami bili kažnjeni.“

Zato se često događa da takvi slučajevi budu gurnuti pod tepih. Ipak, on živi u stalnom strahu za svoju porodicu.

"Ako se jednog dana ipak sazna da sam pobegao, to bi za njih moglo da ima strašne posledice.“

Istraga Ujedinjenih nacija?

Pa ipak, gospodin Kim ne želi da ćuti. Ovih dana je, zajedno s drugim severnokorejskim izbeglicama, izvestio Savet za ljudska prava UN šta mu se dogodilo. Teško je optužio severnokorejski režim. Nada se da će time skrenuti pažnju svetske javnosti na svakodnevne zločine koje severnokorejsko rukovodstvo čini nad tamošnjim narodom.

Specijalni istražilac UN za Severnu Koreju Marzuki Darusman, zna za takve priče severnokorejskih izbeglica.

Sada je najavio da će nešto preduzeti. On namerava da proveri optužbe koje iznose severnokorejski gastarbajteri u inostranstvu. Krajnje je vreme za preciznu istragu, kaže Darusman. Pre nešto više od godinu dana jedna tročlana komisija Ujedinjenih nacija već je objavila opsežan izveštaj o stravičnim kršenjima ljudskih prava u Severnoj Koreji.

Komisija je došla do zaključka da je državno rukovodstvo direktno odgovorno za zločine kao što su sistematsko mučenje i ubistva.

(Dw.de)