Nakon brojnih odlaganja, 4. avgusta 2015. godine obešen je Šafkat Husein, nakon mnogo godina odlaganja i dokazivanja nevinosti

U zatvoru u Karčiju upravo se završila bitka mladića koji je godinama pokušavao da dokaže svoju nevinost. Nažalost, nije u tome uspeo.

Šafkat Husein imao je samo 14 godina kad je zatvoren, a s 24 godine je dočekao smaknuće zbog otmice i ubistva deteta dok je radio kao obezbeđenje 2004. godine.

Tu optužbu i presudu pokušavali su da ospore mnogi borci za ljudska prava i organizacije u Pakistanu, ali i iz drugih krajeva sveta, tvrdeći da su dečaka policajci batinama naterali na tzv. priznanje.
Nekoliko dana uoči smaknuća, Shafkar je opisao svoj zatvorski život za CNN.

"Sam sam u svojoj ćeliji. Dvojica zatvorenika s kojima sam delio ćeliju, Muhamed Faisal i Muhamed Afzal, obešeni su. Delio sam ćeliju s njima šest ili sedam godina.
Ne mogu da opišem kroz šta sam prolazio kad su oni smaknuti. Nisam imao puno vremena da razmišljam o njihovoj smrti jer sam i ja bio na rasporedu sledeći dan.

Rečeno mi je da će me smaknuti sedam puta. Prvi put 2013. godine.

Prvi put kad su mi to rekli, bio sam zabrinut i jako frustriran. U jednom trenutku mi je rečeno da ću umreti, a u sledećem da ipak ostajem. I vidim u vazduhu nade. Ali mi uskoro opet kažu da ću umreti. Postanete žrtva psihičkog mučenja."
vesala-vesanje.jpg
Reuters 


Sedam dana pripreme

Zatvorenicima osuđenima na smrt čuvar dođe i kaže vesti. U trenutku kad zatvor primi saopštenje i kaže zatvoreniku koji je sledeći na redu, on čeka sedam dana do izvršenja kazne.

"Kad mi čuvar kaže da je određen datum, odmah me odvaja od drugih zatvorenika. Provodim sedam dana sam u barakama za zatvorenike koji čekaju smrtnu kaznu.

Svaki dan me pregledavaju. Mere me, mere mi pritisak i temperaturu. Poslednja dva dana me mere kako bi pripremili odeću za vešanje.

Dan pre vešanja, dovode moju porodicu i govore mi da moram da napišem testament. Ne mogu da kažem šta mi prolazi kroz glavu tih sedam dana. Moj mozak je pun svakakvih misli.

Poslednja poseta porodice događa se u ćeliji u koju me dovode. Plačemo i pričamo o praktičnim detaljima koji se moraju obaviti nakon smrti. Ljudi obično žele da budu pokopani pored voljene osobe koju su nadživeli, kao što su majka, otac, deda, baka ili brat i sestra. Ja kažem porodici da želim da me pokopaju pored ujaka kod kuće."

Dan smaknuća je dan mira

Na dane kad bi neko bio na redu za smaknuće, u zatvoru bi vladao mir. Budući da bi svi videli koga su odveli sedam dana ranije, znali bi kad je red za tu proceduru.

Inače, sedam dana pre, bez ikakvih naznaka i upozorenja, čuvari bi došli i odveli onog čiji je red. Ne bi stigao ni da se pozdravi s drugim zatvorenicima niti da uzme svoje stvari. Upravo zato, niko ne bi znao ko je sledeći na redu i svi bi bili posebno mirni na dan smaknuća.

"Naravno, razmišljate o puno toga kad se to dogodi. Svi smo mi u istom čamcu i naše sudbine su iste. Razmišljate o životu, jer bi sutra to mogao biti bilo ko od nas. Osećate se vrlo nesigurno, jer niko ne zna šta sledi.

Pričam s drugim zatvorenicima i oni pokušavaju da me razuvere. Ali svi smo na istom mestu i nemaju puno toga da kažu.

Molim se za ministra unutrašnjih poslova Čadrija Nisara. Molim se da mu Bog u srce stavi milost za mene. Šta drugo mogu učiniti? Ne mogu se sresti s njim. Ali kad bih mogao, molio bih da me oslobodi. Sve bih mu rekao i nadao se da će nešto učiniti. Ne bih bio ljut. Kako bi mogao da budem ljut ako mu samo govorim o problemima u svom životu?"


(CNN)