6. avgusta 1945. SAD su bacile atomsku bombu na Hirošimu, a 9. avgusta i na Nagasaki kada je poginulo više od 400.000 ljudi

Pocrnela tela, majke koje ne mogu da prepoznaju svoju decu, vrisak, sve su to detalji kojih se sećaju oni koju se preživeli bombardovanje Hirošime i Nagasakija. Sutra se navršava 70 godina od ovog stravičnog događaja, a priče preživelih ne treba da se zaborave. Ovo su samo neke od njih.

SAD su bile prva nacija koja je upotrebila nuklearno oružje protiv neprijatelja kada su 6. avgusta 1945. bacili atomsku bombu na Hirošimu, a 9. avgusta i na Nagasaki. “Mali dečak” je u Hirošimi usmrtio više od 80.000 ljudi, a veruje se i da je u Nagasakiju “Debeli čovek” usmrtio isto toliko ljudi”. U godinama koje su sledile hiljade ljudi je umrlo od posledica radijacije. U avgustu prošle godine objavljena je lista sa više od 450.000 imena ljudi koji su poginuli u tragediji: 292.325 u Hirošimi, 165.409 u Nagasakiju.

Čijoko Kuvabara, čovek koji je preživeo bombardovanje Hirošime, rekao je da je imao samo 13 godina kada se dogodila tragedija, ali da su mu ti trenuci koju su mu zauvek promenili život.

“Posvuda su bila tela, a kada bi neka majka htela da potraži svoju decu, ponekad bi čula njihov plač i dozivanje, ali nije mogla da ih prepozna”, seća se Kuvabara.

Ljude kao što je Kuvabara u Japanu nazivaju “Hibakuša” – to su ljudi koju su bili izloženi zračenju zbog nuklearnih bombi.

hirosima.jpg
Profimedia 

Sumiteru Taniguči je isporučivao poštu kada je 9. avgusta 1945. odjeknula bomba u Nagasakiju.
“Imao sam 16 godina. Hodao sam dva kilometra od epicentra i pogođen sam u leđa”, rekao je on.
Toplota koju je prouzorkovala eksplozija nanela je veliku povredu Tanigučiju. Fotografije njegove povrede kasnije su bile viđene širom sveta, a Tanguči je postao živi simbol patnje prouzrokovane tim bombardovanjem.

Sada osamdesetšestogodišnjak kaže da je posle eksplozije tri godine i sedam meseci proveo u bolnici, a prvih godinu i devet meseci ležao je na grudima.

Sunao Tsuboi bio je 20-godišnji student kada je bačena atomska bomba. Već sedam decenija na licu nosi ožiljke koji ga podsećaju na to. On stoji pored slike Mijuki mosta koja je nastala dva sata nakon eksplozije. On je bio svega kilometar od epicentra eksplozije, a od vreline sprženo mu je bilo celo telo. Nekako je uspeo da dođe do svog univerziteta gde je video svoje kolege mrtve, ali i neke preživele. Kasnije je došao do ovog mosta gde su se sakupili preživeli, svi izgoreli, a koža im je praktično visila, priseća se Sunao.

Sačiko Matsuo je išla u peti razred tog 6. avgusta 1945. godine. Njen otac je primetio da su iz američkih aviona ispadali flajeri na kojima je pisalo da će Nagasaki biti pretvoren u pepeo 8. avgusta. Zato je naređena evakuacija ovog grada, a i njen otac je poverovao u ono što je pisalo na flajerima, te se njegova porodica uputila u brda izvan Nagasakija. 9. avgusta, na brdu je bilo vruće te su skinuli sve sa sebe sem donjeg veša. Iznenada, ugledali su čudno žuto svetlo. Od siline svi su poleteli unazad, a kada je došla sebi, Sačiko je videla da je sve pod njenim nogama nestalo, uključujući i travu, a on ai svi oko nje su imali ozbiljne opekotine.


Među retkim preživelima našlo se jedno malo bonsai drvo, koje su Japanci mnogo godina kasnije poklonili svom nekadašnjem agresoru. Bonsai star 390 godina i dalje odoleva zubu vremena, a od 1976. nalazi se u Nacionalnom muzeju bonsaija i penđinga u Vašingtonu.

(RT/The Guardian)