SAD IM SE VRAĆA: Egzodus u Evropu dobrim delom je izazvala sama EU

Uzroke koji su nagnali stotine hiljada ljudi da iz Azije i Afrike krenu ka Evropskoj uniji dobrim delom izazvala je sama EU, ili bolje rečeno, velike sile koje su nekada imale kolonije tamo odakle sada dolaze izbeglice; uzroci su gotovo neprestani ratovi, uz podsticanje ili mešanje spolja

Evropska unija, zaista, nema zajedničku spoljnu politiku koja bi joj omogućila konzistentan pristup kriznim žarištima, na šta se često žale neki njeni zvaničnici, ali i mnogi analitičari. Posledicama, odnosno zbrinjavanjem izbeglica koje u njoj vide jedinu nadu, Evropa mora da se bavi jer sve drugo bilo bi anticivilizacijski.

Smatra se da su najbrojniji među izbeglicama ljudi iz Sirije, koju od proleća 2011. potresaju sukobi, i iz Avganistana koji mir nije video decenijama. Da je zaista reč pre svega o izbeglicama, a ne o “ekonomskim migrantima” govore i podaci iz Srbije.

"Više od 90 odsto njih možemo da pretpotstavimo da jesu izbeglice zato što dolaze iz zemalja koje proizvode izbeglice. Više od polovine njih, 57 odsto, dolaze iz Sirije, četvrtina iz Avganistana, skoro 10 odsto dolazi iz Iraka, prema tome većina njih, čak 95 odsto njih dolazi iz zona gde postoje ratovi, gde postoji progon zbog kog su morali da beže“, izjavio je Hans Šoder, šef misije UNHCR u Srbiji.

Sirija je, bar kada je o medijima reč, danas gotovo zaboravljeni konflikt. U složenim sukobima koji traju već gotovo četiri i po godine, ne može se sa sigurnošću tvrditi koliko je ljudi izgubilo život. Ujedinjene nacije navode da je stradalo oko 220.000 ljudi, a sirijske opozicione grupe tvrde da je ubijeno 330.380. Sve je počelo protestima protiv predsednika Sirije Bašara al Asada u martu 2011, nastavilo se građanskim ratom "punog obima" (uz otvorenu podršku Zapada Asadovim protivnicima), a od juna prošle godine Islamska država (Iraka i Sirije) zauzela je veliki deo teritorije Sirije.

Podstičući oružanu pobunu protiv Asadovog režima, zapadne zemlje su sirijskog predsednika redovno optuživale da "kolje sopstveni narod". Već 2012. sukobi su zahvatili Damask i Alepo, drugi najveći grad u Siriji. Pre dve godine vodeće zapadne zemlje, posle objavljivanja izveštaja da je Asad upotrebljavao hemijsko oružje, počele su da se zalažu za međunarodnu vojnu intervenciju. Međutim, Rusija i Kina su to onemogućile u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, naglašavajući da žele da izbegnu libijski scenario. Rusija sada insistira i da je međunarodna kampanja bombardovanja Islamske države koja je počela prošle godine nelegitimna jer je nije odobrio Savet bezbednosti, niti Damask.

Više od 11 miliona Sirijaca je od 2011. napustilo svoje domove (Sirija je, prema procenama, 2013. imala 22,85 miliona stanovnika), računajući i interno raseljene osobe. U Tursku je izbeglo oko dva miliona ljudi, mada su zvaničnici pominjali i cifru od 2,5 miliona. U Libanu koji, prema procenama, ima oko 4,5 miliona stanovnika svaka peta osoba je izbeglica iz Sirije; londonski Ekonomist u svom poslednjem izdanju pak navodi da trećinu stanovnika Libana čine izbegli Sirijci, odnosno da ih je milion i po.

Irak spada u zemlje najteže pogođene izbegličkom krizom. Iako je pre svega reč o interno raseljenim osobama - prema poslednjim podacima to je oko 3,2 miliona osoba smeštenih na više od 3.000 lokacija - UNHCR očekuje da će rasti broj Iračana koji beže u inostranstvo. U Iraku, pored interno raseljenih, ima nekoliko stotina hiljada izbeglica iz Sirije; i jedni i drugi su u veoma teškom položaju, pošto je uspon Islamske države onemogućio snabdevanje.

U prve četiri godine rata koji je izbio posle američke vojne intervencije i svrgavanja Sadama Huseina 2003. ubijeno je, prema procenama, između 150.000 i 600.000 ljudi; u to vreme izbeglo je oko četiri miliona ljudi, od toga su 1,9 miliona bili interno raseljeni, dok je 200.000 Iračana izbeglo u zemlje van Bliskog istoka.

Posle povlačenja američkih trupa 2011. ovaj "produženi sukob" se nastavlja. Upravo je ofanzivom na severu Iraka juna prošle godine, i zauzimanjem Mosula, stvorena Islamska država kao teritorijalna organizacija. "Kalifat" je proglašen u Iraku. To je dovelo do nove vojne intervencije SAD i njenih saveznika, iako znatnog manjeg obima u odnosu na ranije.

Poslednje vesti o razaranju Palmire, antičkog grada u Siriji, logičan su nastavak onoga što džihadisti rade od prošlog juna - zauzimajući sever Iraka i napredujući ka Bagdadu, na jugu, na njihovoj meti našle su se etničke i verske manjine, kao i hramovi i spomenici koje Islamska država smatra neverničkim.

Dok se zagrevaju za predsedničke izbore naredne godine, mogući kandidati za predsednika iz redova američkih demokrata i republikanaca ovih dana razmenjuju optužbe - ko je kriv za "prerano povlačenje" trupa SAD iz Iraka koje je, kako se smatra, bilo ključno za uspon Islamske države. Republikanac Džeb Buš krivi Baraka Obamu, dok Hilari Klinton podseća da je njegov brat Džordž, bivši predsednik, odredio 31. decembar 2011. kao datum povlačenja.

Mediji rutinski izveštavaju kako Islamska država kontroliše "velike delove" Iraka i Sirije. Ima navoda i da je reč o teritoriji ekvivalentnoj površini Velike Britanije. Međutim, čak i da Islamska država drži znatno manju teritoriju mnogo je važnije to što kontroliše urbane delove Iraka i Sirije, glavne puteve, naftne rafinerije i vojne objekte.

Još od invazije Sovjetskog Saveza na Avganistan 1979. izbeglice iz te zemlje masovno su bežale, pre svega u susedstvo, ali i dalje u svet. Posle povlačenja Sovjeta, nastupilo je napredovanje talibana, američka vojna intervencija 2001. i konstantna nestabilnost. U vreme najvećih sukoba milioni ljudi su bežali iz Avganistana, vraćali se u vreme relativnog mira da bi potom ponovo postajali izbeglice. Avganistan je 32 godine važio za zemlju koja “proizvodi” najviše izbeglica. Iako je 95 odsto Avganistanaca bežalo u Iran i Pakistan, mnogi pokušavaju da dođu do Evrope.

Posle 2001. najčešće su odlazili u Nemačku – gde ih je prema raspoloživim podacima više od 120.000 – potom u Veliku Britaniju, Austriju i Dansku.

Kako ove nedelje javljaju mediji u Pakistanu, uprkos naporima UNHCR na repatrijaciji stanovništva, 60.000 ljudi dnevno iz Avganistana prelazi u Pakistan “gde im se gubi svaki trag”.

Mnogi posmatrači smatraju da mir u Avganistanu može biti uspostavljen jedino ako vlada u Kabulu pregovara sa talibanima. Prvi korak ka tome bio je odluka talibana da otvore kancelariju u Kataru juna 2013, iako nepoverenje na obe strane i dalje preovladava. Ipak, prvi razgovori održani su jula prošle godine. Borbene snage NATO iz Avganistana su se povukle prošlog decembra. Preostalo je 13.000 vojnika – od toga 9.800 Amerikanaca – koji obučavaju lokalne snage za borbu protiv terorizma. Ove trupe trebalo bi da se povuku do kraja naredne godine.

Oko sedam odsto, prema grubim procenama, ukupnog broja izbeglica koje dolaze u Srbiju su poreklom iz Afrike, pre svega iz Eritreje i Somalije.

Eritreja spada u zemlje u kojima se ljudska prava najmanje poštuju. Ujedinjene nacije su u junu saopštile da hiljade ljudi beži iz Eritreje kako bi izbegli ubijanje, seksualno ropstvo, prisilan rad i obavezno služenje vojnog roka koji se produžava u nedogled, a počinje u 17 godini. Eritrejska vlada pak insistira da nema izbeglica već "ekonomskih migranata". Oni koji se u Eritreju vrate rizikuju da budu uhapšeni kao "izdajnici" i "loše tretirani, do nivoa mučenja", navodi se u izveštaju UN.

Prema podacima UNHCR iz Somalije je registrovano 966.852 izbeglica, ali ta cifra se odnosi samo na osobe koje su izbegle u zemlje u tom regionu (najviše u Keniju 420.965). Smatra se da je ukupno izbeglo više od milion ljudi, i još više od milion je interno raseljenih. Govori se o trećoj generaciji somalskih izbeglica, pošto su se prve pojavile za vreme građanskog rata pre dvadeset godina. Somalija nema vladu koja konroliše čitavu državnu teritoriju od 1991. kada je svrgnut predsednik Siad Bare. Vlada iz 2012. uživa međunarodno priznanje. Međutim, otcepljeni regioni Somalilend i Puntlend je ne priznaju.

Nema sumnje da će izbeglice nastaviti da dolaze u Evropu. A zašto baš u Evropu, pitanje je koje se često može čuti i koje odgovor samo nudi u teorijama zavere. Kako vidimo iz ovog pregleda, daleko od toga da dolaze samo u Evropu, štaviše - u odnosu na ukupan broj izbeglica to je manjina.

Otpor je veliki širom kontinenta. Nemačkoj kancelarki neonacisti su dovikivali da je izdajnik jer otvara centre za azilante, Slovačka hoće da prima samo hrišćane, češki predsednik pominje NATO kao "odbranu"...

Pitanje zašto izbeglice dolaze baš u Srbiju posebno je besmisleno, zato što najveći broj izbeglica kroz Srbiju samo prolazi. Oni koji postavljaju takvo pitanje zaboravljaju svoje omiljene mantre o "raskrsnici puteva" i "zapadu na istoku i istoku na zapadu". Ako narod i ne usliši poziv Crkve da pomogne "beskućnicima sa Bliskog istoka", uvek može da se seti još jedne omiljene rečenice - "budimo ljudi", koja je univerzalno primenljiva i u svako doba.